Јован Дучић: Човек говори Богу


Знам да си скривен у морима сјања.

Али те стигне дух који те слути;

Небо и земља не могу те чути,

А у нама је твој глас од постања.

 

Једино ти си што је протуречно —

Кад си у срцу да ниси у свести…

На ком се мосту икад могу срести

Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно!

 

Води ли пут наш к теби, да ли води?

Крај и почетак — је ли то све једно?

Ко печате ти чува неповредно,

Ко твојим страшним границама ходи?

 

Јесмо ли као у исконске сате

Налик на твоје обличје и данас?

Ако ли нисмо, каква туга за нас,

Ако ли јесмо, каква беда за те.

 

Мој дух човеков откуд је и шта је?

Твој део или противност од тебе —

Јер треће нема! Крај твог огња зебе,

И мркне крај твог светила што сјаје.

 

Самотан свугде и пред свим у страху,

Странац у своме и телу и свету!

И смрт и живот у истоме даху:

Вечно ван себе тражећ своју мету.

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s