Верица Стојиљковић: Корачање


Тихе су улице мога града или можда…

Не чујем буку ја

Корачам, без шума, … пролазе људи, …

Светла продавница  као да говоре

Језиком својим усталасаним  …

Корак ми један овде и

Сасвим сам ту, ..  док други,

Већ  негде … у  пределу неком, далеком

Виђеном, доживљеном…

Доживљено је било или ће бити

Границе као да нема…

Препознавање људи, осећаја много

И месечевог сјаја и звезда на овом путу небесном…

У трену сам овде, … у граду у коме живим,

А већ,  поглед ми пада на шуму кедра …  сјајну…

Сибир се простире велики и

Моје рођење прво овде

И речи …  песма је то … лете испред мене и изговарам их и

Чујем – ја … и језик је други и овоме није садашњем  исти

А опет, …  мој је … знам…

И руке  подигнуте високо горе

И злати појас на хаљини белој и чујем…чујем

Још један глас.. ох тај глас…ох

И срце устрепти !

И корачање у једно …

Оој,  љубави што такну ме први пут

Премила радости … дођи …увек … и

Опет је корак у свету овдашњем и чујем сад

Гаврана звонку причу  – нису заспали још

А лишће ћути … јер зна… где сам то …  ја

Разуме и Месец, ено га,  стао … и зрак спушта лагано

Да њиме се опет попнем  до  драгога свога!

Звезде… сестре сте миле …

Очи вам сјаје,  видим вас,  осмехе дарујете

Знате где корак ми следећи креће и на који то пут осећања

И Овде И Тамо …

 љубав је …то …  иста!

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s