Анђелко Заблаћански: ЖЕНА И МЕСЕЦ


Украде ми месечину из прозора

И њоме чешља своје густе косе

А ја стојим у мраку кô на дну мора

Жудећи њен лик, осмех и ноге босе

 

Друге ноћи на уснама месец врати

Удене ми у зенице искре луде

Разигра нас да заплешу позни сати

Док у нама плаве зоре не заруде

 

Од умора месец клоне на мом челу

Њој свитање  у очима сласно бриди

Зраци сунца титрају јој свуд по телу

И само на мени сен ноћи се види

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s