Словенка Марић: МИХОЉСКО ЛЕТО


Кроз отворен прозор,
кроз окно своје утробно,
из себе бих у прозрачну јесен,
у светлост днева да се распем,
у златан прах Михољског лета.

Одиста, треба ли што друго,
треба ли више већ отписаном дану
до да буде пробуђен
за једну сјајну смрт.

Поезија можда и не зна да каже
због чега сјесени горе дивље трешње.
Можда су само пастири
знали да разгласе
славу ватре и растиња у ком пребива,
да виде пламтећу косу усмрћеног бога.

Пријемчивост за сјајно згарање лишћа
не сведочи ли о нечем другом ипак.
На пример, да већ разумеваш
близак мирис земље,
препуне доказа о труљењу,
препуне доказа о дугом самирању у влази
којој је податно све што нема ватре.

А тек жестина муња
како је недостижна,
како потресна помисао на њих
и бесмислена јер су небески сој.

  1. октобар 1997.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s