Сергеј Јесењин: ПИСМО МАЈЦИ



  1. Јеси л’ жива, ти, старице драга?
    Жив сам и ја. И поздрав ти шаљем!
    Нек вечерња она светлост блага
    Дом твој купа невиђеним сјајем.

    Јављају ми да си забринута,
    Да те за мном туга стегла љуто,
    И да често излазиш до пута
    С изношеним старинским капутом.

    Да ти стално, у сутону меком,
    Иста слика пуни стравом таму:
    У кафанској тучи као неко
    Зарио ми испод срца каму.

    Немој више бити брижна лица!
    Само тлапњом страшно мучиш себе.
    Нисам тако тешка пијаница,
    Да бих умро не видевши тебе.

    Као некад, нежан сам и сада,
    Живим само једно сањајући,
    Да се опет из овога јада
    Што пре вратим нашој трошној кући.

    Вратићу се кад нам башта грање
    У пролеће бело испреплета.
    Али немој опет у свитање
    Да ме будиш ко пре осам лета.

    О, не буди одсањани жамор,
    Не оживљуј што је хтела душа –
    Одвећ рани губитак и замор
    У животу морадох да кушам.

    И не учи да се молим. Нећу!
    Минуло ми прошли дани скрише.
    Само ти ми, мајко, носиш срећу,
    Као ти ми не сја нико више.

    Зато немој бити забринута,
    И не тугуј за мном тако љуто.
    Не излази пречесто до пута
    С изношеним, старинским капутом.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s