Хтела сам те
једне октобарске ноћи
хтела те дуго, жељна само тебе
у јесени кад лишће под ногама шушти
као срца мог шум кад цвили

Гледала сам кришом прозоре твоје
и на њима неке шаре од кише
маштала да ме грлиш
под истим оним кровом
што сад личи на крваво срце

Чекала сам често
кад Дунавом ћеш проћи и гледала
очи своје мутне у уздрхталој води,
кад и одраз на тугу непроспавану личи

Чекам те и ових дана,
и свих дана на свету;
да кораке ти бројим,
да газим стопама истим –
док биће моје дрхти пред Богом

Кришом те и сад гледам
док улицом се смејеш
и заборавим на све тада
ћутим,
не проговарам, само мирно дишем…
и осећам мирис твој
као мирис јутра после кише.