Верица Стојиљковић: УМА


Капци спуштају се сами 

Сан долази изненадно  

Тело мирнину тражи 

Пристижу слике  лагано,  лагано

 

Виде се усне нечије – реч лети!  

Једна Глава Права, мирна пита  

Одговор тражи, знам  

Однекуда  језеро  –  то обала је

Пећина неколико а   онда

И  река невелика

Опет језеро  – боју мора има

И онда опет  река, али друга, већа 

Бели пас у скоку  –  јури

Траг тражи  – али  – тога нема

Измаглица –  планина висока

На њој зараван – чини се да

Неко измаглицом долази.

Да ли ће га позвати?

Да ли ће му помоћи  – она

Она што живот живи на 

Имању његовоме?  Хоће!

Видим како шаље зрак

Њена рука од љубави мека

 

 

Отвара му врата –  та

Та – која њега чека.

 

И бљесну светло –  аурума Ума  – ума

А он!?  Занесен стоји 

Гледа богатсво коме

Зна да господар је  

Ал не зна  – да  постоји!

,,Зашто не знам ја за ово?,,

 пита ону што њега чека.

 ,,Зар ово да знам сад?

Што не сазнах за ово

Кад бејах – сасвим, сасвим  млад?!“

Она  рече да ту дуго

Успавана чарима била је и

да тек скоро око отворила је и

Она –  воће му од злата пружи:

 ,,Узми“  рече,   „ту младост врати

И живот  тај продужи“  

Додир  усне једне –  усне друге

То тела престадоше да постоје

Подиже их земља Мајка,

Подиже их,  да лебде обоје, 

Док с висине,  Светла  

Зоре небројена засветлеше.

 

И  све се ту догоди

Што желело је двоје људи.

 

О,  како капци подижу се сами.

Да ли санак ово беше на јави

Ил се уснио за трен, догађај прави!?

 

Чујем је како му казује:

Зрак  срца  пут  показује!

 

 

 

 

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s