Верица Стојиљковић: Народе мој


Народе мој гледам кичму си свио

сунце не видиш дан као да немаш

По ноћи не спаваш  и месец кудиш

Као да  снове никада ниси снио

 

Народе мој где мисли твоје лете

Кад тако свијено земљом ходаш

Да л и сунцу не верујеш више

А и месечина  несан постаде

 

Народе тужни мој је л ти тражиш

Лица отишла своја драга мила

Цветове на које би заличила

И траве на које би прабака и

 мајка твоја јутром  замирисала

 

Тражиш детиње изгубљене главе

Док пратиш  ноћних лептира путање

Мислиш срешћеш их и угрејати им

Ручице њихове хладне мале

 

Народе мој ни суза немаш више

Када уздрхтиш знајући да преко

Кости  дедова и очева газиш

Ох под земљом овом их је толико

Народе мој суза нека ти крикне

А душа небеса нека  разломи

Срце да цикне Богове разбуди

Да чују шта  нељуди учинише

Устани Роде мој смртно рањени

Немаш шта изгубити више

Устани мили звездани Роде то

Довољно је за нестанак хорде

 

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s