Владимир Шибалић САН


Снио сам, снио сан,
Мјесечина, јасна као дан.
И преда мном у вешти од свиле
Стајаше цура, красна попут виле.

Као да ми шапута тихо,
Тихо, да је не чује нико,
Осим мене, душе залуђене,
И казује ми да за њом кренем.

Ходасмо полако док нам пут
Освјетљаваше Мјесец пун и жут,
Те замакосмо међ’ борје снено,
Од свега виђех само лице њено.

Смијешила се, и погледе скривала,
Ал’ видим да би ми све на свијету даривала
Само да са њом ову ноћ бдим,
Корачах, а као да лебдим.

А у праскозорје, кад се зора рудила,
Тужан сам био што ме је пробудила
Моја савјест немирна врло,
Сва она дивота, све је замрло.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s