Верица Стојиљковић: Свера


Ако одеш остаћу у мраку

погасиће се све лампе

које светле мој пут и

стварају животдајне облике

немој одлазити жива лепото

што носиш моје душе део

немој ме остављати.

 

Ако одеш уплашићу се себе  

и немоћи своје и угаснуће наде

тек рођене – немој ме остављати

 

Дајем ти слике живота твога,  не плаши се

и ти си душе моје део, не плаши се

све што се дати у овоме трену може

имаш већ слушај ме  –

осветли, осветли  место- твоје

 

И распростире се златног праха зрак и без краја

свера постаде нежности што живот даје и

додирну сва срца блиска и далека и

у љубави  цвет душе започе цветати

И сједини се  све у пространствима  

звезданим блиским и далеким и

све једно поста од твари исте

 

И ти си ту, драги,   да жељом

мене из мене подигнеш да

отварам  капије за нове путеве.

Да, твоја,  чујем слику

унутар мене

 збори  из рама твога.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s