Верица Стојиљковић: Сан Јаве


Тиховањем пођох срести  људе,  вода мора и језера, народ Ура,

воду Живу севернога  извора –  да се загрлимо, поиграмо

ко што увек знали  јесмо.  Весело је и језеро  океана било,

размргодило се, људима на кратко, опростило;

водом својом радосно лице ми запљускивало.

Урима мојих иђах, индиго водом ходах,

библиотеку да погледам  и у  зиду камену, књигу

металнога повеза сакривену.

Дуго тражена, сада нађена- рука пружена -енергија ватрена.

осећај угрева – плам без боја. Додир корица, слике, слова,

знања – праискони Ури и ја. У радости нашој безкрајној,

вратих и  круну, на путу по Оносвету  некад потребну,

давно од Ура даривану. Необични буду путеви,

кад се Творцу предаш, где поведе – кренеш.

Понекад Он подсети  на заборављена места,

обичаје, лица, народе и градове, земљане, водене, облаковите – сви постоје.Сва за Род,  пријатељства, знања, чувана,  од таме скривана. Ево и ја ово у црти исписах, можда некоме од потребе и

користи  буде,  да га сети на животе негдашње, будуће и садашње.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s