Верица Стојиљковић: Не идем никуда


Не идем никуда без тебе!

Како бих отишла, све и да пожелим,

Како, кад небо губи боју без тебе и

Сунце мање сја и трава је мање зелена

А руменка  слабашна сва и

Брезе не шуме и не злате како знају

 

Како –  како кад птицама мања су крила

И тужни им појеви  сви

И потоци  заћуте а реке само  убрзају ход

И не стиже  зекан у окућницу твоју

Но наставља  пут

Како бих отишла, све и да пожелим!?

Како,  како кад  пчела радосна без тебе није

И блед је и  жути тиквин цвет! 

Како кад ни муња није муња него

Тек сенка непоносна земљом што  вија,

Како,  како да одем,

Кад срце трепери при помисли на те

А душа заигра  на сусрет с тобом!

Не идем без тебе,  ни у оносвет а

Звезда тиркиза нека и не помишља

Да без тебе,  стићи ћу јој!

Ни тамо, без тебе, нећу!

 

Нећу отићи никуда без тебе,

Не знам како бих нашла пут, за наш свет.

А и кад бих га нашла, њим не бих пошла

Но бих ту, на почетној тачки, тебе

Чекала,  чекала,  чекала и певала

Песму насмејаним уснама и

У очима гледала гледала гледала

Твој мили,  драги  лик!

 

И умрети нећу без тебе јер

Шта бих у том свету сама!?

Са тобом и та тама не би била сасвим тама

Но одмориште за наше нове победе.

Не идем од тебе  никуда!

На поклон да ми неко цело небо да

И све звезде шаренице да буду моје

И светови пуни да буду ко кошнице;

Од свега ми је дражи руменке твоје цвет

И шапати из дубина твоје душе нежне, меке!

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s