Пабло Неруда: СВИЂАШ МИ СЕ КАД ЋУТИШ


Свиђаш ми се кад ћутиш, јер тад си као одсутна,
и чујеш ме издалека, и глас мој не дотиче те.
Чини ми се као да су ти летеле очи
и као да ти је пољубац један затворио уста.

Како су ствари све испуњене душом мојом
израњаш из ствари испуњена душом.
Лептирице сна, души мојој си слична,
и слична си речи меланхолија.

Свиђаш ми се када ћутиш – и кад си као удаљена.
И када – као да се жалиш, лептирићу у гукању.
И чујеш ме издалека, и глас мој не дотиче те:
Пусти ме да ћутим с ћутањем твојим.

Пусти, да ти говорим с твојом ћутњом
јасном као свећа једна, простом као прстен један
као ноћ си, ћутљива, звездана.
Ћутање ти је звездано, тако далеко и једноставно.

Свиђаш ми се кад ћутиш, јер си као одсутна.
Удаљена и болна као да си умрла.
Једна реч тада, осмех, довољан је један.
И весео сам, весео – што то није тачно.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s