Драган Симовић: У праскозорје једног јутра…


У праскозорје једног јутра,

које ће бити јутро свих јутара,

поћи ћу на далек пут,

не знам камо,

да тражим своје изгубљено племе,

да тражим своју првобитну домају,

поћи ћу, гле!

у праскозорје пурпурно и румено,

с ону страну ветрова и киша,

с ону страну горских венаца и сињих мора,

с ону страну свих привида,

илузија, варки и опсена,

с ону страну туге, сете, патње и боли.

 

Advertisements

One comment

  1. Верица Стојиљковић

    У такво ћемо праскозорје
    једног јутра или сутона једног
    иза овог света опсене и омаје
    поћи једном сви до Рода истине
    прескочићемо варке и илузије
    и видети своју земљу каква јесте
    и видети свој живот у кругу
    како тече световима и траје

    и једном у једном трену
    на једном месту сви бићемо
    и тада звезда родиће се нова
    она што увек је у нама жива
    што чека да је се сетимо
    јер све већ постојало је
    и постоји само ми овде
    мислима заробљени на њу
    заборавимо

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s