Бор


800px-Oldest_Pinus_peuce
Бор (бора, борика) је род зимзеленог дрвећа из рода Pinaceae. Реч ‘бор’ је прасловенска.Бор је истакнуто сеновито дрво. То веровање нашло је израза у неколиким мотивима из народних песама и приповедака. У неким српским приповеткама из убијене царичине деце изникну борови; исти мотив јавља се и у народним песмама о невино погинулима, или несрећним љубавницима…
„Те сарани двоје деце своје:
На Момиру зелен бор никао,
На Гроздани винова лозица;
Савила се лоза око бора“
Такође постоји и locuѕ communіѕ о упоређену човека с бором:
„Два су бора напоредо расла,
Међу њима танковрха јела:
Тоне била два бора зелена;
Већ то била два брата рођена“
У бору може бити олицетворена и ала: такав је бор који плива Дрином и омета подизање вишеградске ћуприје; бор може бити и седиште виле, која се налази под кором, бог да момчету златне роге,
и оно прободе кору
„Ал у бору млада мома,
Пак засија као сунце“
Али за бор везују се и више представе. Он може бити божанство. Такав карактер обично имају поједини борови који су табуирани и за које је везан читав култ, а за које се прича да су их посадиле извесне велике личности из далеке прошлости. Тако је у Неродимљу један бор посадио краљ Милутин, други један цар Урош; у једном пољу села Ракље (крушевачка околина) има бор који је поникао из гранчице коју је царица Милица побола у земљу на дан рођења свога сина Лазара.
Нарочито је интересантан бор краља Милутина. Код њега се држи сабор, који кулминира у обеду, при коме место у зачељу заузима бор; око бора изводе се и витешке игре, и игра коло, певајући песму (свакако обредну) у којој се апострофира бор.
Ко год је у бор дирао, зло је прошао. Кад је један Арнаутин секао са бора луч, да би осветлио свој тор, чуо се из бор корена писак, и те ноћи Арнаутину су вуци поклали све што је у тору имао „крај чопора паса који нису ни ланули“. Кад је тај бор, у јуну 1932, извалила непогода, сељаци су корен и један део стабла вратили на своје место,а остало дрво резервисали за иконостас. По селима, и православним и муслиманским између Нове Вароши и Прибоја,има очуваних старих борова (а такође и других дрвета) који су светиња и не смеју се сећи. Православни ту држе саборе, а муслимани тефериче. Изузетно муслимани на ова места излазе и женски и мушки. Више манастира Милешева у селу некад Милешевцу сада Хисарџику, у коме живе Срби муслимани, налази се бор из најстаријих времена, који чувају као свето дрво. Не сме се ни грана са њега одсећи, „јер је аловито“. Људи који су покушали да скидају са њега смолу, или покупе опале гране, осакатили су.
Извесну религијску позадину има можда и клетва „бора ми“, и „борме“ – „бога ми“ и „богме“. По једном објашњењу, тако људи говоре „као да имена Божијега не помињу узалуд“. Могућно је, међутим, да ми овде имамо старинску клетву самим бором, односно именом који је у њему, упоредимо сличну клетву са другим једним магичним дрветом: „глога ми“. Борова водица (која истече из засеченог бора) лек је од суве болести. Од борове смоле прави се мелем за сваку рану. Борови изданци употребљују се као лек од хемороида и дизентерије и као диуретик.
Речник српских народних веровања о биљкама, Веселин Чајкановић
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s