Словенка Марић: СНОВИЂЕЊЕ


Са будаластим речима
ходим по неким чудним пределима
а не знам јесу ли или нису моји.
Заводи ме нежно биље,
и слутим га и жудим
ко предсказани лек и спас.
А оно, светло и зачарано
ко Стриборова шума,
и болесно од лепоте,
прораста кроз мене
и растаче ме,
а чини ми се да певам с њим.

 

Однекуд чујем глас
и слутим неку реч,
реч једну међу свима,
немушту реч откровења
између рођења и смрти.
Слутим глас или реч
без које је живот узалудан,
и клечим, и молим се,
и опет ходим
по чудним пределима без друма.
И глас лепотом уречен
зове кроз мене
и разноси ме,
а чини ми се да певам с њим.

 

Са будаластим речима,
обезнањеним ко од богојављана милости
ходим по неким чудним пределима,
а не знам варају ли ме.
Ходим а стрепим
има ли оног биља,
има ли оне речи,
и има ли трага иза мене,
или ми се само сновиди лепота
до које из своје низине не могу.

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s