Драган Симовић: Живимо у свету страхова и брига


ИЗ ОНОСТРАНЕ ПОЕТИКЕ ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Ма колико човек био освешћен и духовно јак, његов је живот, ипак, све време под стресом.

Све док живи у овоме свету, бива изложен непрестаном стресу.

И, не само да је човеков живот под стресом, већ и живот сваког бића око нас.

Свеједно да ли је тај стрес благ, умерен или изразито јак, али је, свеједно, наш живот увек под неком врстом стреса.

Кажу: што те не убије, то ће те ојачати.

Није истина!

Није истина, зато што сваки стрес убија; само што је некад то убиство тренутачно, а некада одложено.

Није те убило у овоме часу – и ти умишљаш да си од тога очврснуо и ојачао – но, последице тог стреса убиће те у некој ближој или даљој будућности.

Нећеш бити ни свестан тога.

Најпогубнији је и најподмуклији несвестан стрес, стрес којега ниси свестан, стрес који ниси ни доживео као стрес.

Наш живот је пун страхова и брига у овоме свету, а страхови и бриге, гле! и бивају узроком стреса.

И, ма колико се трудили, ма колико радили на себи, ма колико освешћивали и духовно узрастали, страхова и брига се никада нећемо ослободити до краја.

Увек ће остати неки скривени страхови и неке подмукле бриге, негде дубоко у нама.

И они који свој живот посвете сталној медитацији, који се повлаче у пустиње и манастире – хималајски, тибетански, светогорски и сви ини подвижници – и даље ће живети под стресом, обхрвани страховима и бригама.

Они ће само умишљати, да су се ослободили страхова и брига, али у бити, и даље ће живети под страховима и бригама, само што ће своје дубоке страхове и бриге скривати, свесно или несвесно, како од себе тако и од других.

Човек не може у овоме свету да живи као биљка, да побегне од људи, у манастир или пустињу и, да каже: сад сам се заувек ослободио страхова и брига, сад живим свој живот онако како желим, са сврхом и смислом.

Уистини, он не живи, већ само вегетира.

Престао је бити божанско биће које ствара, и постао биће које преживљава, биће које је умрло пре смрти.

Ту нема напретка, нема узрастања, нема стварања, нема освешћивања, нема љубави, већ само вегетирање.

Advertisements

One comment

  1. Верица Стојиљковић

    Песниче, овај текст, ове записе, мислим, да је потребно с времена на време поновити, јер садрже истину, тако да и они који га нису прочитали добију прилику за то, као и они који га неће сместа прихватити, но ће једном, у дубокој осами, бар себи рећи – јесте тако је!
    Много пута сам се питала, какав би то био човек, кога не дотиче ништа, од свега што се на овој планети може видети а тиме и доживети – јер усуд бивствовања нашег, на овој земљи је такав какав знамо да јесте.
    У другом свету је другачије – али овде – не може, но како јесте. Овде се припремамо, па да упростим и кажем и вежбамо, за нешто друго, за неки други свет и неки другачији живот – али – смо и даље овде и то у овом трену.
    И свако , тачно је Песниче, само себе може слагати, да се може подићи толико, да га се не тиче ништа –тај/та ако се тако осећа, онда потискује дубоко истину не/делања овде..
    А једноставно је све: само треба човек искрено да каже, да га нешто боли, да му смета, да је тужан, да је много срећан……. све су то стресови – стрес је и реч коју чујеш од милих својих а не легне ти. Стрес је и кад ти упутиш реч милима својима (а не легне им) чак знаући и да је потребно упутити је – а теби жао што мораш – све је стрес ….
    Исправније је то рећи, признати- да то постоји – мислим да је то у ствари пут навише. Ми не можемо рећи да нас се не тиче што је ,,пао,, лист негде далеко од нас, са неког дрвета које нисмо видели. Не можемо ми то рећи јер нас се тиче све шта се дешава на овој планети.
    И стварно мислим да у заблуди личној живе многи од ткз. ,,просветљених,, по истоку – они пуни свих знања и мира у души, како кажу.
    Јер, како да будеш миран на страхоту около свуда у свету. Људско биће треба да каже да му није лако то гледати- да се не слаже- а не да затвара очи и каже како се подигло толико да се смирило и да га се не тиче- ништа више. Чини ми се да то не може бити исправан пут – јер, да то јесте исправно, ни наши Богови не би ратовали – како ти мени скоро рече- „Да и наши Богови ратују и да се не може од тога одрицати“ – ратују да – јер им нешто смета а то што смета је опет све оно што просто зовемо стресним, ми овде. Можда сам ја све ово твоје писање у записима, проширила и на шта не треба, ал ето дошло ми да изрекнем нека своја виђења.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s