Роса Бела Србкиња: Тринаестога гумника, 7519. године, ми слете лептир на срце


 

Слете ми лептир на срце

И упи дах моје душе.

Све је у том часу стало

И зауставило дах

Пуних десет минута.

 

Лептир ми пољуби срце,

И душу, и одлепрша

У безкрај вечности.

Сунчев зрак ме погоди

У теме, и растопи лед

У мојим грудима.

Птице запеваше

Милостивим цвркутом,

Душа се разигра

На крилима   Пегазуса, 

Природа ме обдари весељем.

У том вечном тренутку

Блаженство, мир  

И спокој затитра.

  

И заблиста на крилима коса

И одлете са њим

У небеске висине…

 

Мокоша сакривена у

Мојој раскошној липи,

Зашумори својим

Дивотним зеленим листовима,

Пуна и препуна својим родом…

А храст пожеле,

Да расте у њеној близини

Пун своје младости и снаге.

 

Ново Сунце се рађа,

Румено као најрујнија зора!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s