Верица Стојиљковић: Зашто


Зашто су твоје поруке опраштајуће?

Зар светло живота не светли више?

Зар радост не улази на твоја врата?

Зашто?  Зашто у миру душе умиру?

 

Зашто бојиш поруке бојама дуге?

Зар мислиш да треба све на њу да сетиш?

Зар мислиш да нема дуге  у очима дуго?

Зашто? Зашто овакве поруке шаљеш?

 

Од кога и чега опрашта се душа твоја?

Зар толико умори те недаћа људскога рода?

Зар нимало тежине не може на твоја плећа?

Зашто? Зашто се опрашта душа твоја?

 

Или, можда прашташ светлу и радости

Што обоји ти и осветли живот много више

Много више но што можда треба?

Да ли можда прашташ својој светлости?

 

 

Или, можда бојиш поруке бојама дуге

Да у свести других утиснеш боју јако

Да никада  никада не забораве како

Се врата Радости сама отварају?

 

 

Или, можда , то душа твоја прашта

Несвести људскога рода свога

Што видиш а не умеш помоћи

Пријатељу, родини, жени у самоћи!

 

 

Да ли се можда мислиш у осаму

Негде повући, далеку и дубоку

Сам, да причаш са птицом у лету

Или цветом што умре на твом стомаку?

 

 

Не! Не немој чинити ништа од свега

Осама то неће бити јер ћеш душу

Што тако си на свом животном путу

Сваку са собом и тамо носити!

 

 

Не! Не немој чинити ништа од свега

Опрост душа твоја не даје јер

За опрост ничега није ни могло бити

Ништа се десило није да остави таквог трага

 

 

Не! Не немој чинити ништа од свега

Немој на ум да ти је случајно пало

Да кренеш на пут прошле будућности

Не овога пута нећу те, нећу, напустити!

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s