Славица Шетина: ДАЖБОГ – СРПСКО БОЖАНСТВО


У Библији налазимо поуку да мудрост и знање човеку долазе од Бога, а глупост, незнање, пакост, лакомство, крађе и зло око – долазе човеку изнутра.

Јеванђеље по Марку, гл. 7: 22/23;

„Крађе лакомство, пакости, злоће, лукавство, срамоте, зло око, хуљење на Бога, понос, безумље“.  „Сва ова зла изнутра излазе, и погане човека“.

Употребићемо мудрост и знање наших предака и дедукцијом наћи суштину старог божанства – Дажбога.

Ко је Дажбог и шта представља?

Дажбог је праисконско божанство које се код Срба задржало кроз векове.

У Карловачком родослову под насловом: Историја в кратце о србских цареј налази се белешка – “… и вса српска идолу служаше Дагону, от суду и Дагони и Даки именујте се;”. Дажбог је Дабог, Дабожив, Дајбог, Дабисав, Дабоје, Дагон и Дабо.

Санскритски “ДА” значи “дати”. Он је син Сварогов и један од Сварожића. Дагон, спрегом Сунца и кише, дарује људима плодове. Стари Словени су сматрали да се Дагон лети налази на небу, а преко зиме на земљи, или испод ње. Тада је Дабог бог доњег света мртвих.

Дагон је замишљен као сребрени Бог са златном брадом.

Он је инкарнација белог хромог вука из периода тотеизма и анимизма.

Срби су Дагона преобразили у Дајбога, или Дабога. Ово божанство је код српског народа постало њихов родоначелник. Када му се обраћају Срби кажу: “Дај Боже или Нека да Бог”. У њему су видели свог пријатеља и посматрача.

Дагона је код Срба “покрио” Св. Сава, који се сматра његовим наследником.

Према средњовековним споменицима, вук значи исто што и Србин.

Покрштени Срби у Зети проглашавали су Св. Саву за заштитника вукова. Зато су често српска имена: Вук, Вукоје, Вукослав, Вуковија итд.

Дајбог је представљен као седи старац, дуге беле браде, са штапом у једној и хлебом и сољу у другој руци.

Иза њега се налази хроми вук (хроми Даба). Вук је инкарнација Дабога на Земљи. Кроз кожни отвор чељусти вукове главе – Словени провлаче новорођенче да би било здраво. Он је тотемско биће, с којим се Срби индентификују. Српске мајке успављују децу речима: “Нини, сине, вуче и бауче. Вучица те у гори родила”.  

Дажбог сажима у себи Сунце, топлоту, светлост, кишу и берићет. Он представља земаљски лик Сунца Сварога. У току христанизације, постаје Сатанијел. Морао је бити потиснут због судара две религијозне културе. Доминантна је она култура која је бројнија и снажнија и она намеће своје божанство. Мојсије долази на позорницу света с једним Богом свега живог и неживог. Дажбог или Дагон од тада полако губи своју светост и моћ божанства.

У  “Слову о Полку Игорову” пише: – Руси себе називају унуцима Дажбога.

Пошто себе Срби сматрају синовима Дажбога, онда се родословска веза ова два народа сама по себи намеће.

Рађа се мисао да је појам Србин старији од појма Словен. Овом чињеницом српски народ улази у антички свет, а то наводе Птоломеј и Плиније Старији из I и III веку пос. Христа. За време Св. Саве Срби су причали да сваке године над Рашком долеће овај светац и бди над њом чувајући је од Дажбога.

У тексту Косово – Врата богова, писали смо да се ту налази срце Земљино и да управу ту Дажбог даје импулс биолошком животу.

Дагонови атрибути су:  хлеб,  со,  вериге,  кадионица,  кожух,  саџак,  тепсија,  фетиши и штап.  Од животиња, за њега су везани: вук,  змија и  петао. Вук је бог заштитник у многим културама – скадинавској, германској, монголској и међу северно – америчким Индијанцима. Вук је важан тотем код многих урођеничких америчких култура. Оне га славе као учитеља и водича кроз путеве дивљине.

У Египту, налазимо божанство – вука Ап-ната, који превози душе мртвих. Постоји легенда, да је Аполона родила Латана, која се често претварала у вучицу и зато је Аполон имао власт над вуковима. Света шума која је окруживала Аполонов храм звала се – “вучије краљевсто”.  Легенда о оснивачима Рима, Ромула и Реме, лежи у вуку. Вучица је и данас симбол Рима. У многим легендама се вук појављује као родитељ оснивач, и као такав спојив је уз појам плодности.

Негативна улога вука почиње инквизицијом. Тада се вук повезује уз демоне, магију, и човек вук – губи божанско обличје, свету симболику, па постаје чудовиште и сатанин обожаватељ. На овај начин, хришћанство је потиснуло божанско обличје вука и свету симболику.

Од тада Србин као дете вука – постаје прогоњен и омаловажаван као родитељ оснивач. Дајбога је христанизацијом поред Св. Саве  “покрио”  и Арх. Гаврило, а индиректно свеци Никола,  Марта,  Георгије и патријарх Герман. О Дагону као врло поштованом божанству наших предака говори и Библија:

Прва књига Самуелова, гл. 5: 1/2/5;

“А Филистеји узеше ковчег Божији, и однесоше у Ебен-Езера у Азот”.

“И узевши Филистеје ковчег Божији унесоше га у дом Дагонов, и наместише га до Дагона”.

“Зато свећеници Дагонови и који год улазе у дом Дагонов не стају на праг Дагонов у Азоту до данас”.

Бог Дагон се јавља у документима акадске династије (23. век пре Христа),  као распрострањено, значајно божанство. Његов култ је имао чврсту основу,  јер је празнован као “божански краљ Земље”.  За време прве вавилонске династије култ Дагона је био поштован. За њега је Хамураби рекао:  “мој творац”.  Халдејац Бероз је сматрао, да је Дагон персонификација Оанеса, за кога се сматра да се појавио из Персијског залива. Многи научници сматрају да је Оанес донео човеку сва знања. Оанес је погрешно протумачен од савремене науке, јер везивањем овог божанства за воду и знање – преци нам указују на човекову завршену кристализацију свести,  када је усагласио два влакна ДНК,  која се налазе у води. Усаглашена два влакна ДНК носе мудрост и знање и тада је човек постао шестодимензионалан – савршенство два принципа. У Библији савршенство два принципа је – Божији син. Оанес је запрво слика Божијег сина, код наших предака. Фигуру Бога Дагона налазимо у вавилонским цилиндричним записима и на комаду скулптуре у Нимроду и Корсобаду.

ДАЖБОГ КРОЗ ВЕКОВЕ

Стари српски родослови нису довољно коришћени и темељно проучени, па ни вест о идолу Дагону као родоначелнику Срба.  Пољак Ханрих Кунстман у настојању да докаже да Пољаци воде порекло са Балканског полуострва задржао се и на белешци карловачког родослова. У првом одељку своје расправе под насловом “Убер дие Херкунфт дер Полен вом Балкан”,  Кунстман поставља питање и тражи одговор: “Шта значи Дагоме?”. Кунстман каже да је обожавање Дагона започето у земљама горњег Еуфрата, а занимљиво је: – даље запажа да је име Дагона морало бити познато и у римским дунавским провинцијама.  

Када је реч о дунавској провинцији надовезаћемо се на археолошко налазиште  Лепенски Вир. Ту налазимо риболику фигуру названу “Данубијус” или старо божанство наших предака – Бога Дагона. То значи да је Бог Дагон био уважаван и много пре земаља горњег Еуфрата и онога што нам говори Библија.  

Лепенски Вир датира из преиода 9000 година пре Христа, а Библија даје податке до 4000 година пре Христа.

У студији академика Драгослава Срејовића,  Лепенски Вир – налазимо следећи текст: „Данубијус – скулптура је нађена у прочељу светилишта куће бр. XLIV (Лепенски Вир II). Ова риболика фигура била је фланкирана скулптурама од којих једна показује жену, а друга мушкарца, можда прамајку и праоца становника Лепенског Вира. Сам Данубијус сматран је, вероватно за родоначелника целог људског рода“.

Бога Дагона су преци представљали с телом рибе и главом човека.

Зато су преци у Лепенском Виру Данубијуса представили као риболику фигуру.

Дабог или Дажбог је Бог који даје живот на Земљи – ОН је и Бог Сунца и кише, који су услови за опстанак живота. Као такав био је врховни Бог Срба. Опште значење речи Дажбог је одређено и ближим терминима – јављају се у композитумима као што су  “бели бог”,  “црни бог”,  “мили бог”,  “зли бог”.  Проблем имена Дажбог је у томе што му се није пронашла права постојбина.

Уз помоћ записа предака трагаћемо за његовом постојбином.

Код Срба и Бугара – Дажбог је био познат као натприродно биће.

Ако је божанство Сварог – ватра на земљи, муња на небу, онда је Дажбог Сунце.

У ова два култа имена (Дажбог и Сварог), огледа се важна карактеристика словенске митологије. Џбог и Сварог добили су људска имена, а првобитно обожавање природе попело се на степен персонификације природних сила.

У једном од претходних текстова под називом: Земљине орбите у свести људи, дали смо детаљну анализу божанства Сварога. Дошли смо до закључка: – Сварог је глорификована гравитација доведена на степен божанства код наших предака. У анализи словенског пантеона сагледали смо да су божанства рођена из глорификације физичких закона,  кроз која пролази Земља у току свог усавршавања и које је поставио Творац.

 Обожавањем физичких закона постављених вољом Творца,  људи су указивали славу његовом СТВАРАЊУ.

У Ипатијевском летопису се говори о односу Дажбог – Сварог и њиховом изједначењу са божанством Сунца,  као са грчким Хефестом и Хелиосом.  Руски археолог,  митолог и историчар Борис Александровић  Рибаков говори о блиској вези Дажбога и Сварога. По њему Дажбог је син Сварогов, као што је Аполон син Зевса. У Слову о полку Игорову, се говори да је читав руски народ – Дажбогов унук. У московским архивским списима (Малаласовом летопису) Сунце се назива Дажбог, а Дажбог је син Сварогов. Рибаков у својој књизи о многобоштву Руса у вези Дажбога је написао:

‘Постоје два лика сунчевих божанстава,  а сам Дажбог представља бога сезонске сунчеве топлоте и симболизује време сазревања летине. Дажбог је син Сварогов који је древно божанство природе,  Сунца,  “белог светла”. То је Бог даривалац и потпуно одговара Аполону.  И Дажбог и Сварог су небески Богови’.

Између Дажбога и Дабе (хромог вука) није прављена довољна прецизна разлика, већ само у термину. Неки аналитичари су говорили да постоји суштинска разлика ова два митска појма. Из богатог фолклора се може запазити да је реч о Богу даривања. У српском часопису Вила, 1866. године, изашла је прича, коју је власнику часописа Стојану Новковићу послао Живојин Радоњић из Лојанице у Србији. Цитирамо причу:

“Био добар цар на земљи а Господ Бог на небесима. То је тако дуго трајало. Док се Господу Богу пожали што Дажбог много преко мере душе прождире, па стане мислити како би силу Дажбогову укротио.  Да га убије, није могао јер је Дажбог,  Боже прости, био силан као и Господ Бог на небесима…Свети Тома сиђе на Земљу к Дажбогу,  и једнако га кушао док га није искушао: да се његова сила укротити никако не може,  јер су се два цара уговорила,  него ако би се у Господа Бога син родио,  он би могао потражити своју очевину…А Господ Бог задијао сина.  Када Дажбог чује да се у Господа Бога задијао син, и да већ иде по своју очевину,  од тешке јарости зине да му се једна вилечетина вукла по земљи, а друга у небо допирала,  не би ли сина Божијег прождро.  Али му син Божији не даде  ни данути, него га удари копљем у доњу вилицу и исправи копље те му се и горња вилица на копље набоде…А све грешне душе,  што их је Дажбог од памтивека прождр’о, покуљају из уста и оду са сином Господу Богу на небеса”.

ДАЖБОГ И СВАРОГ

Сјајна прича која нас усмерава до истине о суштини божанства – Дажбога.  Даље у тексту анализираћемо овај текст и још неке митове предака. Филолог Ватрослав Јагић сматра да у овој причи има богумилских елемената и да је појам Дажбога – израз манихејског дуализма.  Дажбог као цар на земљи одговара богумилском створитељу материјалног, пролазног света угледном Сатанијелу.  Код богумила створитељ материјалног је врло високо божанство – други Бог после врховног.

Руски археолог и историчар Борис Александровић Рибаков тврди – Дажбог и божанство Сварог су тесно повезани. За Дажбога се каже да је син Сварогов. Ми смо дошли до закључка да је божанство Сварог – глорификована Земљина гравитација код наших предака. Филолог Ватрослав Јагић дошао је до сазнања – у појму Дажбога постоји дуализам. Тражићемо везу Земљине гравитације с божанством Дажбогом и имати на уму дуализам. У српском миту налазимо да се Дажбог инкарнирао у хромог белог вука – Дабу. Поставићемо питање: Зашто је бели вук (Даба) у миту хром?  У причи Живојина Радоњића из Лојанице налазимо да је Господ Бог задијао сина, а Дажбог је имао огромну вилицу коју је син Господа, обуздао.

Прича Радоњића усмерава да је Дажбог толико силан да га ни Господ Бог није могао укротити,  јер јењегова снага иста као у Господа Бога. Да би дошли до суштине Дажбога – анализираћемо постављене елементе: Земљину гравитацију (Сварога, као оца Дажбоговог), дуализам, сина Господовог, изједначење Господа Бога са Дажбогом, смисао вилице и хромост вука. Све постављене елементе налазиму у Догонском миту, који се поклапа са српским митом о хромом Даби (хромом белом вуку).

Догони су једно племе у западноафричкој држави Мали. Живе на ивици сахарске пустиње, где река Нигер скреће ка југоистоку. На окуци реке, једним њеним делом – готово паралелно, пружа се око двеста километара стеновити гребен Бандијагара,  достижући висину до три стотине метара. Догони живе у песковитој равници Сено, која се простире испод гребена и на висоравни изнад гребена Бандијагара.  Најстарија и најтипичнија догонска села су смештена у дну испод стена. Стене Бандијагаре су чиниле у прошлости заштиту догонском становништву од непријатељски расположених племена и страног утицаја.  Данас су Догони,  као и вечина етничких група западне Африке, захваћени исламском културом.

У следећем тексту из догонског и српском мита који су баштина човечанства начићемо Дажбогово постојбину и суштину два појма: Дажбог – хроми Даба.

Slavica Šetina – Pocetna

http://www.slavicasetina.com/Slavica%20radovi.html

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s