Верица Стојиљковић:СЈАЈ


Гледам како седиш,  стојиш, загледан

у даљине небеске – далеке даљине

и премишљаш, где поћи треба.

 

Ходаш по земљи од јучерање кише

влажној, црвеноцрноj нежници родној,

по травњаку сећања животних,

у даљинама далеким а блиским.

 

Ходаш, роса док  милује прсте и

носи –  снагу доноси,  терете односи.

Ходаш преко врхова планинских,

белином прозирном, прекривених,

негде близу иза облака првих.

Ходаш стазама утабаним

траговима становника шумских.

Ходаш лако а чврсто и остају

цветови за стопама твојим

засејани сновима бојеним.

Додирујеш небо плавичасто

рукама својим дугачким руменим.

Ти! Сјај мојих живота прошлих, будућих,

сјај мој у временима садашњим.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s