Владимир Шибалић:СМРТ У ПРОЛЕЋЕ


Смрт не спознаје свако,
Нити је до ње доћи лако.
Она воли, и прати храбре оне
Што не дају бурама да их сломе.

Само на трен утонух у сан,
Ничег не беше, ја са собом сам.
Белина наоколо, свуда, на све стране,
И сећања на прохујале давне дане.

А вали силни се обрушише на мене,
Душу ми разбијаше о страхотно стење.
Урлици, крици, вапаји ужасни,
А пред очима призори језиви, страшни.

Казна богова, ето шта је то.
За живота до смрти почињено зло.
Не бејах достојан Ирија светлога,
И потонух у силинама вртлога.

Грешке не бројах, много их је било.
Злих се помисли пуно на срцу свило.
Називао сам блудницу својом љубљеном,
Својом мајском ружом, својом једином.

Нисам смео никако то,
Не знадох испрва где сам се то обрео.
Не даше ми Преци крај њих да будем,
Осудише ме на голет и студен.

Наједном у крви очи отворих,
Месец сјајан над собом спазих.
И разумех да за родину морам живети,
Јер жив јој требам, кроз песме је славити.

Ирија нисам још достојан ја,
Мора се још дуго опевати Србија.
Свом ћу дубином душе песничке
Уздићи је из пепела у висине небеске!

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s