Не верујем, мила, људима више.

Тајно сам у соби ноћима плакао.

Не верујем, драга, више ни теби,

Као што не верујем у рај и пакао.

 

Поверење моје, другарску ми руку,

Више не може имати свако.

Јер свак’ само мисли на своју муку,

А сматра да другима је лако.

 

Не верујем више, не верујем,

Само презрено гледам, кунем.

Немам, срећо, чиме да те обрадујем,

Сам сам, ал’ нећу сам и да умрем.

 

И тешко да ћу икад веровати иком,

Тешко да ћу искрен загрљај дати.

Можда гледам све искривљеном сликом,

Ал’ пољупце ти, душо, више нећу слати.

 

Како они са мном, и ја ћу са њима.

Лажно ћу бити весео и љут.

Лажно ћу отпоздравити свима,

И поћи на неки нови далек пут.