Владимир Шибалић: НЕ ВЕРУЈЕМ
Не верујем, мила, људима више.
Тајно сам у соби ноћима плакао.
Не верујем, драга, више ни теби,
Као што не верујем у рај и пакао.
Поверење моје, другарску ми руку,
Више не може имати свако.
Јер свак’ само мисли на своју муку,
А сматра да другима је лако.
Не верујем више, не верујем,
Само презрено гледам, кунем.
Немам, срећо, чиме да те обрадујем,
Сам сам, ал’ нећу сам и да умрем.
И тешко да ћу икад веровати иком,
Тешко да ћу искрен загрљај дати.
Можда гледам све искривљеном сликом,
Ал’ пољупце ти, душо, више нећу слати.
Како они са мном, и ја ћу са њима.
Лажно ћу бити весео и љут.
Лажно ћу отпоздравити свима,
И поћи на неки нови далек пут.