Драган Симовић: Уби нас незнање!


Из незнања, гле! све грешке наше, сва непочинства наша, све патње наше!

Огромно је наше незнање.

Наше је незнање велико као Васељена.

Тек сада, на овом животном ступњу, видим да ништа не знам.

Целог живота учим и освешћујем, а моје незнање бива све веће и веће!

Наш животни век у једном животном току је веома кратак, да бисмо могли да примимо свеколика божанска знања.

Шта човек може да научи за неких педесет-шездесет година!?

Можда само један промил од свеукупног божанског знања!

Незнање је узрок нашег старења, наших болести и наше смртности.

Но, како да победимо незнање, кад је незнање свуда око нас па и у нама и, кад смо ограничени простором и временом!?

Као да смо осуђени и кажњени да живимо у вечитом незнању, и да се васцелог живота патимо!

Хтели бисмо да победимо незнање, али не можемо.

Не можемо, јер смо спутани, омеђени, ограничени, условљени и, у времену-вечности орочени!

Advertisements

One comment

  1. Верица Стојиљковић

    Осећаја сам да су Вишње силе уредиле, да на овом парченцету Васељене, буде управо како јесте. Ми овде можемо да видимо много шта, па и да осетимо од другог и другачијег живота а опет нашег – али – овде смо где јесмо. Овој планети, на месту где јесте, у трену који јесте, није ни дато да буде другачије.
    Чак и наши сусрети па и бивствовање у тами треба да буде баш како и јесте јер и то иде по неком вишем плану. А како бисмо искру своју погледали ако не бисмо и кроз таму њоме прошли.
    Разбољевања, умирања, године што слабост доносе- старости- верујем да је потребно и то искуство проћи како бисмо га спознали, незаборавили и тиме спремнији били за многа постигнућа што нас чекала, чекају негде и негда
    Најважније је да се са тим суочимо, изборимо, да се уздижемо, како ти кажеш, освешћујемо, да се учимо да душом и срцем стварамо – као сликар кад боји свет на платну, као вајар кад од нечега прави нешто друго, као песник кад обликује речи, као када цвет у башти однегујемо; тако и ми сами треба да научимо да сами себе сликамо, вајамо, стварамо, негујемо.
    У неком трену ми то чинимо више, у неком мање,
    Некад спорујемо попут пужева а некад скочимо високо, високо да одозго можемо другачије да гледамо.
    Верујем да се свим искуствима овде усавршавамо, ми, једни, једини и вечни; и то толико треба да чинимо дуго, док из срца наших и душа наших и из свести наше не нестане и задња тачка која ружи светло којим сјајимо. Када се то буде догодило неће бити разлога да се са ичим и иким боримо јер све што осаћамо и видимо јесмо- ми сами!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s