Витомир Стевановић:ПОТОК


(мојим ујацима Жарку и Стевану)

Тјерала ме једна жеља јака,
Да опјевам поток што је текô,
Кроз двориште мојега ујака,
И освјежим сјећање далеко.

 

Мали поток са брзака триста,
Прескакô је камење и стијене,
Кô с извора, вода хладна чиста,
Често жедног појила је мене.

 

Крај потока воденицу памтим,
Та се слика још у глави скрива,
И ујака свога видим затим,
На потоку гдје лице умива.

 

А низводно, сјећам се и сада,
Водио ме поток до пропланка,
И ту испод малог водопада,
Бјеше кућа од другог ујака.

 

Кроз двориште и ту поток тече,
Памтим сцену, ујак крај његʼ стао,
Угледа ме, па весело рече:
-Мој сестрићу, добро ми дошао.

 

Прође вријеме, скоро пола вијека,
Разних ријека видио сам доста,
Алʼ за мене, већ стара човјека,
Ипак поток тај најљепши оста.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s