Драган Симовић: О дивотама и милинама


P1170732

 

Волим да посматрам људска лица, онако како посматрам вечерње облаке румене ношене ветром; онако како посматрам звездана јата за летњих ноћи, док уоколо зрикавци зричу; онако како посматрам брезе и јасике под снегом плаветним и зеленим на неком пропланку белих ветрова.

Волим да посматрам људска лица, и да им се дивим, дивим свим бићем и суштаством својим, испуњен, у исти мах, милином и сетом, радошћу и тугом.

Волим да посматрам људска лица, мила и драга, ведра и тужна, јер у свакоме лицу, у које се загледам, препознајем и своје лице из неких времена и векова минулих давно.

Не могу се никада нагледати људских лица, и вечерњих облака румених у сутон плаветан и зимзелен!

Има тренутака кад волим све људе, сва бића, све ине светове, и свеколику творевину Божју –

све што је игда било и све што ће негда бити!

Има тренутака када од љубави умирем!

Од љубави коју не умем изрећи и насликати;

 од љубави која није од овога света,

и која не би могла опстати у овоме свету –

 јер је исувише прозрачна и етерична;

 јер је сва од пене беле облака белих,

 и плаветно-зеленкастих снова

што се понад језера горског љескају

и зрцале спрам зрака сунчаних од руја –

од руја јагода шумских

што руде у пролеће по присојима!

Има тренутака када видим –

јасно видим! – све што је било,

и све што ће бити –

у свим вековима,

у свим световима.

(Пролеће, 7522.)

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s