Божидар Мандић, књижевник: Монах природе ( 2 )


Најстарија комуна у Србији, Породица бистрих потока, надрасла је име свог творца Божидара Мандића. Постала је синоним слободе и храбрости, два за Мандића најцењенија појма. Овај књижевник, драмски писац, еколог, концептуалиста постао је данас усамљеник у свом несвакидашњем манастиру природе, али не одустаје од своје мале утопије, срећан што је могао да живи такав живот 

 

За Вас су под ембаргом три ствари: месо, дрога и агресија. Какав је то живот без порока?

– Имамо ми пороке, мало попијемо алкохол. Не волим да се дрога, чак ни марихуана, узима у мом дому јер никада то нисам узимао. Вегетаријанац сам четрдесет пет година, не бих волео да неко коље код мене животиње и мислим да је то филозофски допринос смањењу агресије, и могу да кажем да сам срећан и задовољан што сам вегетаријанац. Никога то не учим, нисам догматски вегетаријанац. И агресија, молимо да људи буду пажљиви. Сем девојке која је тукла мужа, није било ниједне агресије. Ја своју децу никада нисам ударио, никада нисмо викнули ни жена ни ја, и створили смо атмосферу љубазног одгајања, присне педагогије. Та три елемента су мени важна као нека врста забране јер, како то каже Албер Ками: „Ако је све дозвољено, то не значи да нешто није забрањено.”

Констатовали сте да Вас, у односу на раније године, посећује мање људи. Какав знак видите у томе?

– Да. То се десило можда пре четрнаестак месеци, па се од отприлике хиљаду људи који су ме посећивали годишње, сад све свело на петсто педесет. И то је знак да су млади ушли у зомбирану културу живљења. Они су обамрли. Живот се претворио у виртуелну реалност. Они су сви пред таблетима, испред компјутера. Нема комуникације. Не знају да путују. Ја са шездесет шест година путујем ауто-стопом. Дешава се да ме питају како да дођу довде. Па, како ја путујем. Педесет година путујем стопом. Та отуђеност ће се овде још појачати. Први пут у Брезовици прошле године је затрављен одбојкашки терен. Нема младих. Нове генерације које имају седамнаест, осамнаест, двадесет година, углавном су хакерски усмерене, а то значи алфа, бета, гама психологија. Немају осећај за бунт, ексцес, инцидент, слободу. Мислим да ће доћи.

Или то не умеју?

– Наметнуто им је, та нова идеологија. Живи како те ми усмеравамо. Карел Косек је говорио: „Масу можеш за пола сата усмерити у ком год хоћеш правцу.” Нове генерације као да су кастриране у биофилском смислу. То ми препознајемо кроз логопедске проблеме. Око 70 одсто младих у основној школи има проблем с кичмом. Одвајамо човека од живота и гурамо у виртуелну реалност и технолошку замућеност. Често говорим о педагогији, имали смо скуп у Новом Саду, „Дете и електронски медији”, како децу уводити у природу, у што више дивљине, што је присутно у Европи. У Норвешкој постоји шумска педагогија, у Немачкој шумски мрави. Деца од пет година су од седам ујутро до четири у шуми, ако пада киша, морају да покисну, да једу што падне на земљу, да се попну на дрво. Да будем искрен, ми смо у Брезовици по многим стварима претече у Европи. Старији смо од немачке Партије зелених седам година. Међутим, овде то нико не поштује. Нека ми буде дозвољено после толико година да кажем да сам у Немачкој, ја бих био сигурно национални јунак. Човек који се толико бори за природу, за човека, уметност. Овде сам персона нон грата. Још то људи не разумеју. Понеко каже, он је лудак који брани планине. Драго ми је да смо многе ствари открили и да се не осећам инфериорно ни мондијалистички, иако сам у души мундијалиста, монтењевац, антиевропски. Ми смо изникли сами из себе, из те новосадске авангарде: Слободан Тишма, Мирослав Мандић, Желимир Жилник, Тибор Варади, Ото Тонлит, Пеђа Вранешевић, Чеда Дрча, Јуда Ташалго, Богданка Познановић… Имао сам тада шеснаест година и посисао сам идеју да су живот и уметност, пре свега, слобода и храброст.

Када пишете и зашто?

– Пишем обично рано ујутру. Устајем у четири сата и онда ме речи напросто нападају, али пре него што седнем за писаћу машину, пошто још пишем на писаћој машини јер волим да се у мојим текстовима осете откуцаји писаће машине, пребришем патос. Кад учиним тај ритуал, онда нагрну реченице и пишем обично до шест, седам. По подне никад не могу ниједну реченицу да напишем. За мене је писање отвореност да пропуштам реченице које ме еротизују, узбуђују, које у мени стварају екстазис. Углавном, своје текстове не читам. На срећу, ипак ме неко објави.

А зашто пишете?

– Био сам десет година у уметничкој апстиненцији, од 1972. до 1980. нисам писао. Водио сам се водиљом Жан-Пола Сартра: „Ако деца умиру од глади, уметност нема смисла.” Међутим, осамдесетих. Чедомир Вељачић с Цејлона, филозоф, један од највећих историчара источњачке културе с наших простора, суптилно ме је вратио читању и писању. Двадесет година смо се дописивали, предиван пријатељ кога никад нисам видео. Рекао ми је: „Ако икад будете желели да читате, прочитајте Мешу Селимовића па ћете спознати многа знања о животу, шта је то апсурд, патња, горка истина.” Узмем „Дервиш и смрт”, „Тврђаву”, навучем се на писање. Сад већ десет, петнаест година пишем активно и, на сву срећу, неко ме и чита.

Једном приликом сте рекли да су лепота и слобода најтежи за човека. Зашто?

– Ако хоћеш да уништиш човека, само му дај слободу и лепоту, јер то су два најтежа атрибута која треба савладати. Живим у слободи и сваки дан морам да креирам тај дан и да стварам лепоту. Ако ми дозволите, цитираћу један стих Едварда Козбека: „Ако поставим правила, униште ме правила, ако уништим правила, уништи ме слобода.” Значи, слобода је висока одговорност према бићу, животу и стваралаштву. Лепота, то је импресија о којој се не дискутује, али која на ирационалан начин чини да све око тебе постане смисаоно. Да кроз ту једну визуру онога што видимо схватимо да има смисла да пропутујемо овај апсурдни живот.

Да ли смо изгубили осећај срамоте?

– Једна моја представа зове се „Стид”, играмо је већ три године у разним позориштима, ко нас прими. Чак смо били код Андраша Урбана на Десиреу на једном фестивалу. Филозофско питање стида. Иначе, не стидим се да се скинем го пред сто хиљада људи, на телевизији, у студију, на сцени. Али да слажем, да преварим некога у овој цивилизацији, тога се постидим. Тако да је мото те представе – стидим се да не бих чинио дела због којих би се стидео. Тако је и Тарковски говорио: оно што овај свет може спасти, то је стид. Стид је за мене интелектуална категорија, не психолошка.

Како покренути мисао ако се превише дружиш са истомишљеницима? Често у сукобу мишљења долази до помака, отварања неких нових врата.

– Много волим супротно мишљење, ако је дубоко, ако има разлога зашто је речено. Ми данас присуствујемо брбљању, блебетању, једној површној говорној комуникацији, коју апсолутно негирам. Покушавам те младе људе да продубим, површину не прихватим, него кажем, хајде размисли шта си рекао. Покушавам да их мало отрезним неким интелектуалним шамарима. Морам да кажем да сам припадао групи људи с којима сам водио дивне интелектуалне и филозофске разговоре који ми сад недостају, што ми је жао. Постоје људи због којих двадесетодневно идем у Нови Сад, да се видим са Слободаном Тишмом. Отприлике три, четири сата разговарамо и кад се с њим растанем, трчим од радости по граду.

Део Ваше, да је тако назовем, шумске филозофије, била је и одбрана права на грешку. Колико је то апсурд у свету грешника?

– Једно је грешник, једно је греховност, треће је грешка. Ја сам веома за грешку у уметности. Када год погрешиш, то је добро. Тражим ексцес у форми, у тексту, да то буде небулозна синтагма, да има слободу испољавања из прве руке. Волим грешку која није против другог, него унутар самог аутора. Често и кажем: уметност настаје на грешци. То се десило и с Роденовим „Човеком без носа” кад је ударио нос јер му се није свиђала та скулптура, да би то постало епохално дело. Како направити креативну грешку која препорођује епоху?

На кога вам личи Божидар Мандић?

– Божидар Мандић личи на Божидара Мандића. Ја сам то преживео. Само моје име значи „Божји дар”, а Мандић значи „спознаја” на сиријском. Како то Слободан Тишма каже: „Он је сам себе створио.” Створио је један систем филозофије, егзистенције, економије, комуникације на свој начин. Тако да је апсолутно Божидар Мандић – Божидар Мандић.

ПРВИХ ОСАМСТО НЕДЕЉА

Зашто више нема „Писама из шуме” у „Данасу”?

– Био сам колумниста „Данаса” око петнаест година, осамсто недеља писао сам антицивилизацијске текстове и мислим да је постојала једна циљна група која је читала то. То су филозофски, ни политички нити новинарски текстови. За тих петнаест година, седам година сам имао хонорар, а онда наредних седам нисам. Мени новац не значи ништа, али сам питао да ли ће можда дати те хонораре. Само да мало сачекам. Ја сам човек који верује, не отима. Међутим, дошло је до непријатне ситуације којом се нисам надао од „Данаса” да они, као назови један независтан лист, уништавају још независније људе. То је нека нова цензура, перфидна, о којој ја желим да говорим, не против „Данаса”, већ против осећања како се једна продорна мисао елиминише. У разговору с главним уредницима понудио сам да ми дају мало, на крају сам понудио да ми дају хиљадарку само да осетим неку интеракцију. Ми који не знамо да отимамо треба да се побунимо, морамо и ми добити неку новчану интеракцијску спрегу, ехо, како је говорио Коста Богдановић. Ни то нису успели. На крају сам предложио да пишем бесплатно, али да пише: Божидар Мандић пише бесплатно за „Данас”. Па сам сугерисао да направе књигу, то су њихови текстови. Па сам предложио да ми за четрдесет година Бистрих потока дају дуплерицу, све толерантно, пажљиво и да никога не оштетим. Надајући се да би требало да „Данас” буде и либералан и независан и да негује ту независну мисао која крчи епоху. На крају нису објавили ни мој опроштајни текст, што је била највећа увреда за мене.

https://www.ekspres.net › Društvo

 

 

 

Advertisements

One comment

  1. Samo

    Сјајан филозоф, уметник, писац, али пре свега човек. Заиста сам уживао читајући овај интервју.
    Све најбоље!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s