Драган Симовић: Сви смо ми ратници у овоме свету


 

 

Сви смо ми ратници у овоме свету.

Ратујемо без престанка, на разне начине.

Ратници су и они који кажу, и којима се чини, да нису ратници, јер нератника нема, ни у овом нити у иним световима.

Живот је непрестани рат, непрестана борба, непрестана битка.

Све што живи, мора и да ратује.

Постоје две посве опречне и супротстављене врсте ратника у свим световима, у свим пространствима: оних који ратују против других, и оних који ратују против себе, са собом.

Прва врста ратника је кукавичка; то су слабићи који све своје проблеме виде у другима, пресликавајући их на друге; јер им је много лакше да ратују против других, него са самима собом, против самих себе.

Другу врсту ратника чине пробуђени и освешћени, и њих ја зовем ратницима светлости.

Они од самог почетка па све до свршетка, ратују против себе, са самима собом.

Та врста ратовања је неупоредиво тежа и болнија од прве врсте војевања. 

Такво војевање није за кукавички и слабићки несој.

Они који кроз све своје животне токове ратују против себе зову се још и аватарима.

Реч АВАТАР значи ГОРЊАК – онај који је дошао из Горњих (Вишњих) светова.

Свако се од нас, пре или доцније, умори од ратовања.

И, свако од нас, пре или доцније, пожели да утоне у космички сан, како би одморио душу напаћену од непрестаног ратовања.

Тај умор од непрестаног ратовања, у последње време, осећам и ја.

Просто сам пожелео, срцем и душом, да утонем у космички сан од неколико векова, те да душу своју одморим од силних битака и бојева.

Присећам се свих својих битака, не само у овом животном току, већ и у ранијим животним токовима.

Имам тај дар од Богова и Творца, од Оца и Мајке, да могу да сагледавам и сазерцавам све своје животне токове, да видим себе кроз тисућлећа и еоне, под разним именима, ликовима и обличјима, али о томе никада не причам.

Оне своје највеће и најтаниније дарове морам да скривам од света и људи, зарад својега мира.

Ако ме нешто и упитају, ја им кажем да ништа не знам, и онда ме они остављају на миру.

Од ведских мудраца научио сам, још у раној младости, да глумим незналицу.

Такве су у Русији у давнини звали јуродивима.

Ко год жели да узраста и напредује, мора да глуми незналицу – јуродивог.

Једини свој дар који сам обелоданио – то је стварање поезије, јер тај дар је некако најблагодарнији и најблагороднији.

Песника нико ништа не пита, од песника нико ништа не очекује, и – миран си!

Сви задовољни, а ти си миран, у тишини и шутњи, у тиховању.

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s