Само: Древне везе словенске вере и ведизма


Да би се боље упознали са духом наших предака и онога што нас је красило у данима славе, треба спознати древну веру Срба и Словена уопште и њене корене.

  Када говоримо данас о вери предака, говоримо углавном о словенском ведизму. Овај систем заправо представља синтезу старо-индијског ведизма и традиционалног словенског многобоштва.

Основе овог система налазимо у Велесовој књизи, изузетном делу о чијој се аутентичности и дан-данас воде расправе. Ова књига приказује историју, религију и етички систем Словена до 9. века наше ере а писана је на дрвеним дашчицама писмом сличним рунама, или словенском речју, стилу “ цртај-режи“

 Колико је веродостојна књига Велесова није толико битно, јер се претпоставља да су неке таблице заиста пронађене и вероватно су садржале неке молитве и религијске мотиве исписане на себи. Чак,  штавише, пре неколико година у околини Ладоге је откривена таблица са исписом овим писмом на брезовим плочицама.  Дакле наши стари преци су свакако записивали понешто о својој цивилизацији и духовности. Само не често, и не на материјалима који су трајни, већ напротив, органским, као што је дрво  што свакако, лако пропада под зубом времена.

Синтеза индијских веда и старе вере је пре свега оличена у појави многих божанстава која су изворно индијска а која су сада добила словенска имена као и своје место у систему словенских Богова. Нека од тих Божанстава су Вишњи, Кришњи и Матер Сва који своје узоре имају у индијским Боговима:Вишнуу, Кришни и Материсван. Но, таква веза није случајно повезивање имена.

Постоје озбиљни докази који упућују на прадавну везу између Словена-Срба и древне Индије. Пре свега су то Скити и Хетити.

Скити

Словени је каснији назив који су народи око Црног мора дали себи, и који је касније  препознат у 6 веку. Из аријевске домовине, Подунавља и Винчанске цивилизације су се вероватно запутили  у ранијим добима. Временом, и у етапама се ширио њихов утицај. Тако су,  самим тим касније стигли до Урала,  и створили Аркаим, па се спустили на југ,  и преко Бактрије ка Индији, о чему говоре и древни текстови и генетика. То се савршено уклапа у древне историјске списе о народима који су насељавали те просторе –  Скитима. Заправо се тај појам касније проширио па су антички Грци све народе називали Скитима, и који јесу то били, и који нису – синоним за варваре.

Скити су били номадски савременици старих  Грка,  Трачана,  Персијанаца и Илира (још Птоломеј помиње племе Сербои у пределу реке Волге, територије тадашњих Сармата, пређашњих Скита).

Студија из 2009 године рађена на 26 древних људских јединки из Краснојарск области у Сибиру,  која датира између средине 2. миленијума пре нове ере и 4. века наше ере , показала је да су Скити били углавном плавооки или зеленооки, светле коже и косе, људи који су били генетски највише уско повезани са модерном популацијом у источној Европи. Готово сви субјекти припадају Хаплогрупи Р -М17(Р1а1 – аријевској) .

Херодот напомиње да је Скити назив којим они сами себе називају. Ако погледамо лингвистички скити-може значити они који скитају, лутајући народ, што свакако и јесу били, номади, ратници који су скитали-лутали тражећи поновно место за развој своје цивилизације.

Даља веза измешу Скита-Срба-Индије се огледа и у родној вери. Пре свега у скитском богу рата Агни,  чији култ Херодот описује детаљно у књизи историје IV . Агни значи „ватра“. Прото – словенска реч за ватру је “ огњи “ и данас је присутна код нас.  Огањ је ватра, име Огњен такође постоји. Исти бог се среће у Индији, Агни – једно од најстаријих божанстава Индије. Поред бога Агни, ту је и Папаиос, скитски бог грома, Перун касније.

Скити су обожавали такође Херакла-Херкула, као део великог култа предака – оно што су Грци називали „полубоговима“. Херодот примећује како су се Скити гадили да обожавају своје богове у храмовима или на идолима. Код неких Словена се то касније променило, али је познато да наши преци нису обожавали богове и слепо им се клањали, већ напротив, сматрали су их својим прецима и поштовали их као такве.

 Шта више, Скити и Словени су имали три света космологије, као и пантеон од седам примарних божанства: Агни (Сварога), Табити (Мокош), Папаиос (Перун), Апи (Мат Земља), Оитосирос (Хорс-Дајбог-Дажбог), Аргимпаса (Жива / Додола), Тхагимасидас (Велес).  Примарна Хроника каже да је Краљ Владимир , пре преобраћања у хришћанство  поштовао Пантеон од седам богова: Перуна , Хорса , Дажбога , Стрибог , Симаргл , Мокош и Велеса. Дакле велика повезаност Срби-Скити-Индија је свакако постојала.

Хетити

Табле Хетитске, представљају најстарије познате Индо-европске свете текстове, настале 500 година пре индијских Веда. Консензус међу археолозима је да су Хетити (мада су они себе називали Неши-Наши) били Индо-европљани, Аријевци који су током 18. века пре нове ере напали Анатолију вероватно са Балкана или Понтских степа. Они су покорили и касније се мешали са староседеоцима семитских племена . Хетитска религија је веома слична прото-словенској, аријевској. Они су се сматрали прецима богова, а рецимо, за разлику од Египћана, владар се није сматрао божанством за живота, већ тек кад умре, као и у словенској религији. Процесом више реинкарнација, појединац се реинкарнинра док не постане Божанство, бог сам, тако се придружујући славним прецима, постајући једнак њима.

Такође,  Хетити су поседовали мит о Богу Грома, који се удаје за богињу Сунца. Остатке овог мита налазимо само у северним словенским и финско – угарским културама Балтичке обале. На крају,  Хетити су звали њихов велики главни град  „Хатуша   – земља седам потока “ (и заиста она лежи између седам река). Књига Велеса коју поменусмо, управо говори да су преци Словена дошли из земље: „седам река, иза Мора“. Можда је то референца на Анатолију , која се граничи са Украјином и која се налази одмах иза Црног мора? Дакле велика повезаност Срби-Хетити-Индија је свакако, такође постојала.

На крају, и сама реч веда на санскриту, има значење које се лако препознаје и идентично је и у нашем језику. Вед-вид-видети-знање. Истински видети, спознати.

 

 

РАЗЈАСНИЦА

Из хетитских митова Тешуб-Тархуб, или првобитно Тару, као бог временских прилика и громова се жени Сунцем, богињом Арином, коју су Хетити још називали Мајком. Пре свега је она ипак Сунце. Заједно њих двоје у светој заједници, браку, подају земаљску власт краљевима. Такође је занимљиво да име бога Тару у основи Тар, значи, победник, онај који побеђује, осваја. Онај који сатире непријатеља.

Тар-тарити-сатирати. Видимо да и тако древно божанство које наизглед нема везе са нашим родом, ипак можемо именовати на нашем језику.

Овај мит, о спони неба (грома) и сунца кроз божанства мушког и женског аспекта се очувао код Балтичких народа и Словена. Вероватно су први преузели ове митове од Словена.

У словенској верзији су та два божанства Перун (балтички Перкунас) и Зорја(Зора), богиња јутарњег Сунца, звезда Даница.

Она је и Перунова жена која га прати у ратним походима. Она према легенди живи на острву Бујан-Хипербореја…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s