Само:Бујан


 

У сутону тамном, нема ни сунца, ни месеца,

ни даха, ни шума,

ни муње, што облаке пресеца.

Ничега, до опустелог хума.

На њему снулом, усамљено чами,

са исписом древним, један камен хладни.

 

Стећак оронуо под зубом времена,

сведок је неких старих дана.

Њим се преноси, ехо тог имена,

Бујан то је, од западних страна.

 

У срцу Бујна седи Зора-дева,

на темељу света, древне песме пева.

 

На острву томе, земља је млада.

У пролећном цвату њене су горе.

Под сунцем што ту вечно влада,

окружује је бисерно море.

 

Таласи хуче громко од обале,

тамо на Бујну, где минули бораве.

 

Ту бораве храбри, ту бораве мудри,

најсветлији од нашега рода.

Таква је и она, сада морем једри,

на прамцу тог скромног брода.

 

Погледом упртим, ка западу ходи,

нека је светлост звезда, ка Бујну, сад води.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s