Словенка Марић: ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ


Ни речи не изговарам,
а брда одјекују од мог гласа.
Бол и љубав мртве дозивају,
жудно, утробом целом
имена им у висину узвикујем.
И ево, видим их као на јави,
ауре им са врх брега блеште,
руке ми у низину пружају,
и одзиве њихове јасно чујем..
Преко шума олисталих
ветар ме диже и узноси,
луда срећа из бола се вине
у овом откровењем
благословеном дану.
О сени миле, зар чусте мој глас?
Видите ли сузе моје радосне
због сусрета нам нанаданог
у овом светлом и срећном трену?
О сени миле,чежња моја призвала вас,
сан и јава у души исто су,
тренутак озарења у вечности.
И увид, увид да мртви живима
узданица су и путокази,
да живот и смрт једно су,
искра у свеобухватној васељени,
милост у овом чудесном дану,
увид да само љубав чудеса ствара,
да само она свемоћна царује,
животу и смрти смисао дарује.

  1. 12, 2016.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s