Владимир Шибалић:ТРЕНУЦИ СЛАБОСТИ


Шта ми оста сем песме тихе,

И виолине продоран звук.

Не оста ми ништа сем галаме и вике,

Док ми у души влада мук.

.

 Не постоји више онај ја

Коме су се обзори откривали.

 И сад сам онај који нема шта да да,

Док су се многи с издајом слизали.

.

И она, пуна себе и несвесна

Суштине свога живота,

Бар искрен осмех кад би ми дала,

О, каква би то била дивота!

.

 Али не! Она не жели

Да с расистом смех размењује.

 Она несојима пољупце дели,

И само се њима осмехује.

.

Предала се издаји,

У блато је пала.

Злаћану је косу своју

Странцу неком црном дала…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s