Драган Симовић: ПЕСМА СА ОГЊЕНЕ ГОРЕ ПОСЛЕДЊЕГ ВЕДСРБИНА



Без икога и ичега, без Рода и Племена, без браће и сестара, на пропланку ветрова, муња и громова, подно снежних врхова Огњене горе, опкољен одасвуда војскама бесова и звериња у људскоме обличју, Последњи ВедСрбин, смирено, и у стању тиховања, чека да крене на Пут Светлости без повратка.

Свестан да је сам и једини, да је ово његов последњи рат и његова последња битка у овај свети час и на овој светој земљи, Последњи ВедСрбин не размишља о пролазности живота у свету омаја и опсена, већ о браћи и сестрама што га из страха издадоше, потказаше и продадоше, о Роду што се разроди, о Племену што се расплемени, о Србству што се расрби.

А потом, изненада, високо горе

у зелен-плавом и пурпурном небу, понад модрог горја и ветрова, понад свих бесова и звериња, Последњи ВедСрбин, гле! јасно сазерцава у сутон вечерњи Сваргине Ратнике Светлости како се на облацима и ветрима низводе, како опасују Небо и Земљу, и како затварају божански круг око свега што бауља и гамиже Земљом!

Advertisements

2 comments

  1. Samo

    Оо Драгане, надам се да нисте ни сами, ни последњи!

    О ти Србине врли,
    пој песму од златну жицу.
    Разбуди род снули,
    и покрени у њем’ клицу.

    Мелодију и реч давну,
    шаљи нама од харфине струне.
    Пробуди нам снагу славну,
    зидови илузије, нек’ се круне.

    Увек нама, тако пој, збори,
    када звезде сјакте, и кад зора руди.
    Свако од рода, са тобом се бори,
    зато вечно нама, благословен буди.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s