Родна Груда – Сима Пандуровић


2wYsqsI46u4

На крају, ипак, дође један дан
Кад човек не жели више да се бори,
Кад му дух затражи какав виши план
Живота, – дан тужан, и празан, и знан,
Кад све бива једно, јер се све прегори.

Тад сумња к`о влага, продире у веру,
А пламен се вечне страсти тихо гаси;
Бледе наше душе, седе наше власи;
Трагови се драгих успомена перу,
А одјека старих не налазе гласи.

Са свима тежњама и надама – даље!
Довољни су тада души скромни кути,
Зрак који нам сунце кроз прозоре шаље;
Срце ћути; пусти пред нама су пути;
Живот, то је кошмар, идеали – траље.

Ал` и сада кад су сви видици, сиви
Кад видимо јадну вредност свију ствари,
Кад су нам сви људи немили и криви,
А срушени вере старински олтари, –
Једна лепа нежност још у нама живи:

Нежност према земљи и родноме крају
Чијим нам је дахом дух некада плењен,
Где и сада звезде истим сјајем сјају,
Исти ветар дува плодан, неизмењен,
Исте шуме, цвеће и мириси трају.

Исте птице поју. Јер и земља свака
Има своје ветре, мирисе и боју,
Своје сунце, своје сенке од облака;
Јер свака, најзад, има душу своју,
И, к`о своја, биће и мртвима лака.

 

Advertisements

One comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s