Драган Симовић: Бела Земља у Сливу Троречја


ПРЕПЕВАНО ПРЕДАЊЕ БЕЛИХ СРБА

ПРИМЉЕНО У ВИЗИЈАМА

НА ОГЊЕНОЈ ГОРИ

У Доба после Велике Студи, и после Великог Рата када су изненада заблистала Три Сунца Подневна, сишли смо са Белога Пупка Стриборије у осунчане и плодне земље Слива Троречја, и тамо затекосмо народе који су наличили животињама и зверима дивљим. Они обитаваху у стаништима под земљом, у рупама и раселинама, јеђаху све плодовље шумско и пољско и храњаху се месом пресним и сировим, јер још за огањ живи не бејаху знали.

Њихов језик бејаше немушт, без речи и смисла, само крици и гласови неразговетни. То бејаше у Време Колодажња Руна Перунових, када Огроман Месец јасно сијаше као Сунце Поноћно, и када ноћи биваху беле и светле попут сутона вечерњих или свитака праскозорја. На свим путима нашим, кроз бела снежна горја и кроз зелена бескрајна поља прошарана луговима и гајевима, нас сустопице пратише Богови наши и Велики Преци.

Обдан би лебдели над нама попут белих облака, а ноћу би блистали у висинама као разјасне плаветне звезде.
У Сливу Троречја подигосмо утврде и станишта, светилишта и зборишта, и стадосмо призивати оне дивље народе, који су зазирали и стрепели од нас, и почесмо да им откривамо нека своја Знања примљена од Богова наших.

Најпре им открисмо Тајну Огња Живога.

За њих то бејаше велико чудо, те сви они листом, да ли из страха или из благодарја, падоше ничице на Земљу, испуштајући гласове неразговетне и несловесне, подижући склопљене руке пут Сварге. После неког времена, ти народи, напредујући у учењима, постајаху словесни, примајући наша Света Знања благодарно и радосно, и не желевши више да се удаљују и одвајају од нас. Штавише, они су, убрзо потом, пошто примише наш Језик и Писмо, пожелели да буду једно с нама; казивали су нам да себе виде и осећају као граном нашега Дрвета Живота.

На Белој Земљи у Сливу Троречја, у миру обитавасмо на многа лета, примајући Тајна Знања о Животу и о Води, о Бесмртности и о Вечности, о тајинственим путовањима наших Богова и Великих Предака низа звездана јата ка Пупку Пра Васељене, о КоленДару и о Свароговом КолоЛету, о кретањима Планета и Сунаца око Звезда Стајачица, о Тајинственом Заједништву Богова с Родом и Племенима нашим. Заиста, то бејаше Велико Време Сварогово, када смо присуство Богова у сваком трену осећали, и када Душом и Срцем бивасмо повезани са Боговима и Прецима својим, и када бејасмо посве заштићени Сваруном Сваргом у Белој Пра Светлости.

(Први пут објављено у најдужем дану 7520/2012. године, на блогу Небојше Јовановића из Бора.)

Advertisements

One comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s