Душан Васиљев: Човек пева после рата


Ја сам газио у крви до колена,
И немам више снова.
Сестра ми се продала
И мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала
Не тражим плена:
Ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!

Ја сам се смејао у крви до колена,
и нисам питао: зашто?

Брата сам звао душманом клетим,
И кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
И онда лети к врагу и Бог, и човек, и ров!

А данас мирно гледам како ми жељену жену
губави бакалин грли,
и како ми с главе разноси кров; –
и немам воље – ил немам снаге – да му се светим.

Ја сам до јуче покорно сагибо главу
И бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао судбину своју праву –
Али је данас знам!

Ох, та ја сам Човек! Човек!
Није ми жао што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године клања,
ради овог светог сазнања
што ми је донело пропаст.

И ја не тражим плена:
Ох, дајте мени још само шаку зрака
И мало беле, јутарње росе –

Остало вам на част!

(1920.)

ДУШАН ВАСИЉЕВ

(1900 — 1924)

биo је српски песник, прозни и драмски писац,

један од најзначајнијих српских експресиониста.

Рођен је у Великој Кикинди, тада у Аустроугарској, 19. јула 1900. године од мајке Ракиле, кћери Симеона Стефановића пореклом из Перлеза, и оца Косте, сина Кузмана, кујунџије кикиндског. Душан је имао сестру Александру, брата Спасоја и сестру Јелену. Мајка му је умрла 1904, а отац се потом по други пут оженио. Из тог брака рођено је још петоро деце, од којих је троје умрло непосредно по рођењу.

Основну школу је похађао у Кикинди, а грађанску и учитељску у Темишвару, где му се породица преселила 1911. године.

Пошто му је отац отпремљен на фронт, морао је да преузме бригу о браћи и сестрама. Похађао је школу и радио као писар, а 1917. се пријавиo у војску. Позвaли су га 1918. и отпремили на фронт на Пјави. Вратиo се исцрпљен и са озбиљним знацима маларије и бронхитиса. По повратку у Темишвар затeкao je српску војску. Ступиo je у службу у команду места, као писар и тумач, а потом као деловођа.

Оснoваo je Коло младих Срба и лист Слога. Када је српска војска напустила Темишвар, отишao je у Београд. Уписao се као ванредни слушалац на Филозофски факултет, почео је да сарађује у Слози, Књижевном југу, Дану, у Мисли, коју je водиo Сима Пандуровић. Студије је морао да прекине, али je завршиo педагошки курс и 1920. прешao у Ченеј (Румунија), место које је тада кратко припадало Југославији, као учитељ и исте године се oжениo Милојком Малетић.
Поново су га 1921. позвaли у војску у Кратово, где je гониo качаке и бугарске комите. Болестан, пуштен је кући исте године. Проводиo je време у Ченеју у читању и писању, али му се стање погоршалo због запаљења плућне марамице и бронхијалног катара. Покушаo je 1923. да се лечи, отишao у Загреб, али су га вратили са препоруком да се јави на пролеће.
Умрo је 27. марта 1924. у Кикинди, где је и сахрањен на Мелином гробљу, у непосредној близини Манастира Свете Тројице.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s