Владимир Златић: Када одем


Кад ме загрле твоје обале без бола 

млеко твог питомог неба 

ороси моје стрњике очију 

тад нисам жељан ни хлеба. 


Кад вивак из шевара 

постане звоно песме моје 

у освит дана 

тад ми у души пчеле се роје. 

.
Кад пусто подне 

пољима трешти у сјају 

тад ми у души штенци врућине 

гладни залају. 

.
Кад јаблани јесење сањалице 

и луди багреми – свати пролећа

милују сребро звезда 

тад ми се душа умрлих сећа 

.
Кад ме загрле уједрале гране 

твог зеленог ћутања 

душу ми 

тад цркви води путања.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s