Народни обичаји и родноверје


944426_532494613479187_1180638217_n
 
„Боље је да село пропадне, него у селу обичај“
„Боље је земљу продати, него јој обичај изгубити“
 
Будући да је родноверје народна религија, нераскидиво је везана са народним духом, тако да је везана и за народне обичаје.
 
Народни обичаји су искуством и навиком створене одредбе, као неки незаписани закон управљају целокупним животом друштва. Стара словенска вера, данас позната под именом родноверје, изражавала се кроз народни обичај и обреде.
Нико не може тачно навести период настанка обичаја, исто онако као што је тешко рећи и време постанка народних песама, игара, обреда и других општих творевина и тековина једног народа. Првобитно многа веровања и обичаји, сигурно и њихов највећи број, били су искуством стечене навике, које су најбоље одговарале општим потребама једне друштвене заједнице. Те навике улазиле су у сталну употребу, док им се нису прилагодили сви њени чланови и почели их сматрати као нешто неопходно. Када се на овај начин једно људско друштво потпуно уживи у своје навике, кад по њима стално живи и ради, онда оне нису више навике, већ обичаји.
 
Народни обичаји и веровања имали су нарочиту велику моћ код предхришћанских односно такозваних „примитивних“ људских заједница. Код њих они обухватају и регулишу целокупни живот и сав рад. По њима се обраћају Богу и другим божанским бићима и воде борбу против злих сила. По њима се кажњавају грешке, отклањају друштвене неморалности и успоставља ред. Такође, оне чувају човека и лече од болести. На крају, по њима се човек испраћа на онај свет и води бригу о његовом животу на том другом свету. Код „примитивних“ народа обичаји, обреди и веровања су имали такву моћ да нико није ништа радио ван њих. Кад се друштвена заједница са свим прилагоди својим обичајима, оно их се упорно држи, и не напушта их „без велике невоље“. Тако да у народу постоје пословице које кажу: „Боље је да село пропадне, него у селу обичај“, „Боље је земљу продати, него јој обичај изгубити“. Обичаја се треба држати и онда када престану разлози за њихов опстанак, па чак и онда када им се заборави првобитни значај и смисао. Баш из тог разлога, многи данашњи
обичаји су врло стари.
 
Они више немају значај и намену који су раније имали, али када се добро проуче, на њима се могу уочити погледи и схватања наших предака. То што стари обичаји данас немају значај и намену, не мора да значи да им не можемо то дати. Нема разлога да ми родноверни, упркос модерним временима, те обичаје не оживимо и дамо им значај у нашем личном животу.
 
Променом територије, економије и религије, мења се начин живота човека и његовог народа, а тиме и народни обичаји, који губе императивну моћ или сасвим ишчезавају. Из тих разлога наши народни обичаји и веровања нису остали онакви какви су били у нашаој даљој прошлости. Примањем хришћанства и напуштањем племенског начина живота, и улажењем у државну организацију која намеће писане законе, стари народни обичају су знатно
оштећени и заборављени.
 
Због тога што су уско везани за биће једне друштвене заједнице, обичаји се сматрају као њена специјална особина и карактеристика – као њена
етничка одлика.
 
Аутор текста: Борис Катуњанин
 
Аутор слике: Павло Калина
Advertisements

One comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s