Исидора Секулић: Писма из Норвешке (2)


Питаћеш ме: да ли ми је тешко

у земљи камења, леда и сиромашних људи?

Питаћеш ме: зашто сам опет на северу

кад има крајева где се гази цвеће,

где сунце и стену може да ужари,

и човеку право у срце сија!

Зашто!

Зато што волим муку и анатему.

Волим кад успропнице треба скакати за сваку мрвицу живота и успеха. Волим кад човека из дана у дан глође неки страх, а човек се уме исцелити; кад му авети сваки дан нешто узму, а он се уме одрећи.

Волим онога који камен оре а ипак има хлеба.

Онога који каже да је срамота увући једрило кад затрубе ветрови и буре,

и који отворених очију сме да гледа како у пени таласа котрља бродолом.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s