Исидора Секулић: Писма из Норвешке (2)
Питаћеш ме: да ли ми је тешко
у земљи камења, леда и сиромашних људи?
Питаћеш ме: зашто сам опет на северу
кад има крајева где се гази цвеће,
где сунце и стену може да ужари,
и човеку право у срце сија!
Зашто!
Зато што волим муку и анатему.
Волим кад успропнице треба скакати за сваку мрвицу живота и успеха. Волим кад човека из дана у дан глође неки страх, а човек се уме исцелити; кад му авети сваки дан нешто узму, а он се уме одрећи.
Волим онога који камен оре а ипак има хлеба.
Онога који каже да је срамота увући једрило кад затрубе ветрови и буре,
и који отворених очију сме да гледа како у пени таласа котрља бродолом.
Advertisements