Владимир Шибалић: РАЗГОВОР СА ВЕТРОМ
Ветре, друже, брате мој,
Увек бејах следбеник твој.
Кажи ми право за моју драгу,
Чека ли ме у Лазаревом граду?
Песниче, добри мој песниче,
Слободе златне и љубави весниче.
Драга те твоја јоште чека,
Чекаће те, видим, до конца века.
А кажи ми, душе ти, побро,
Је ли срећна, и је ли добро?
Желим к њој, у загрљај њен,
Никоме сем теби то рећи не смем.
Твоја љубљена од среће пуца,
И само за тобом срце јој куца.
Веруј ми, видех крај Лазарице,
На те мисли, смеши јој се лице.
Поведи ме, ветре, побратиме,
К њој упути, њој одведи ме.
Желим је до зоре љубити,
Не жалим за то главу изгубити.
Пођи са мном, сапутник ми буди,
Усне рујне твоје драге љуби.
И док јој будеш мрсио косе,
Моји нек’ вам хуци само срећу доносе.
Advertisements
Дивна песма !