Ветре, друже, брате мој,

Увек бејах следбеник твој.

Кажи ми право за моју драгу,

Чека ли ме у Лазаревом граду?

 

Песниче, добри мој песниче,

Слободе златне и љубави весниче.

 Драга те твоја јоште чека,

Чекаће те, видим, до конца века.

 

 А кажи ми, душе ти, побро,

Је ли срећна, и је ли добро?

Желим к њој, у загрљај њен,

Никоме сем теби то рећи не смем.

 

Твоја љубљена од среће пуца,

 И само за тобом срце јој куца.

Веруј ми, видех крај Лазарице,

На те мисли, смеши јој се лице.

 

Поведи ме, ветре, побратиме,

К њој упути, њој одведи ме.

Желим је до зоре љубити,

Не жалим за то главу изгубити.

 

Пођи са мном, сапутник ми буди,

Усне рујне твоје драге љуби.

И док јој будеш мрсио косе,

 Моји нек’ вам хуци само срећу доносе.