Пожутјели брци од дима,

чаша у дрхтавој руци

„мајку им – рече – свима,

што нису људи, већ вуци“!

Над столњаком давно бијелим

с мрљама вина и каве,

мраком се залију врелим

очи прозирно плаве.

Жрвањ живота нас мрви,

а ипак се живјети мора,

језа у нечистој крви,

на челу мрешкање бора.

.

Мутну флашу ми пружа

одсутан мислима. Сања,

увела опи га ружа,

мјесец над Моравом, Врања?

.

Жалба за младост? Сјета?

Око се сузама роси

минулих сјећа се љета,

чешља у циганској коси.

.

Над Скадарлијом зора,

јава се сновима свети.

„Не хватај – рече Бора –

птицу кад једном одлети“!

.

„Нећу…“ – Осмјех на лицу

прожетом сличан цвијету.

Слагах, јер одбјеглу птицу

још и данас хватам по свијету.