ЉУБАВ ЈЕ ЖИВОТ – СВРХА НАШЕГ ПОСТОЈАЊА –део први –


Винчанска култура

„Љубав је живот“ – ово је једна од најстаријих транскриптованих порука винчанске цивилизације. Те три речи јесу најдубљи смисао постојања и апсолутно другачије значење него када би рекли  “Живот је љубав”.

Ова друго је изврнута верзија и више је религијског карактера, доста често поштапалица разних гуруа, филозофија, свих оних који окупљају емотивно нестабилне око себе пропагирјући љубав као бит човековог постојања. Није тачно. Зато што човек треба да подреди љубав животу, а не живот љубави. Прво је радост, друго је вечита борба и често туга. Инстиктивно у човековом бићу је већ то познато , да ће се увек најснажније борити за живот, а не за љубав. Упознао сам људе који су прошли клиничку смрт, били на ивици живота и смрти, прошли велике кризе, дошли неком спознајом о значењу живота. Приметићете да такве особе носе огроман мир, да су изменили ставове шта им је битно а шта није у животу, да им друга јединка није толико битна да би осећели љубав, чак им није ни битно да ли их ико више воли у животу. Зашто? Зато што почивају да воле живот, прихватају пролазност свега у животу, негде подсвесно знају да смрт није крај живота. Њихов дух је отишао степеницу више, имају ширу слику живота, друго биће воле само у контексту да су те друге особе део онога што воле тј живот. Њихов извор хране и потпуности је живот, а не што ће неко други да их воли.

Хришћанство не почиње распећем, него Васкснућем, јер Бог слави живот, а не бол. Волети живот је радост, волети човека као појединца статистички је чешће бол. Живот је изнад свега како у метафизичком смислу, тако и у реалној равни. Ваш живот је у правој смисли речи искра, тј. ваша душа, поверена материјалном облику које зовемо тело. Сам крст који је најстарији икада исписан симбол људском руком заправо је симбол љубави и страсти. Да, и страсти. Љубав на крсту представља хоризонтала, која представља бескрајну ширину, зато између осталог када смо пуни љубави ширимо руке. Страст на крсту представља вертикала, јер то је стварање, долази из нематеријалног света и претвара га у материјално, рађање нове душе, новог бића. Страст је стварање, љубав је стање. Да би били страствени морате да стварате, да имате страст према нечему у реалном животу. Када престанете да стварате, гаси се искра живота, очи бивају без сјаја, ваше постојање више нема смисла и полако ваше тело постаје терет животу који вас напушта. Када изгубите стање љубави према животу, ви њега напуштате и сврха вашег постојања нема више смисла на земљи.

Дакле, љубав је стање, једна тотлно непродуктивна ствар када је усмерена ка особи или када на њу гледате на нешто што вам онолико фали у животу, као и да је љубав битнија од страсти. Љубав двоје нпр. са кокицама испред ТВ-а, краће траје од оних где нпр. њих двоје саде заједно мушкатле. Зашто? Зато што први пар посматра живот, а други има страст и нешто заједно ствара. Први пар лечи своје несигурности у изолованом свету за њих двоје, други пар схвата да је стварање пренета Божија креација на човека да би креирао живот. Љубав првог пара ће одумирати и трулити лагано, а други пар ће бити миљеник Богова и увек подржан од природе чак и ако дођу тешки дани. Верујте да се у ово црква не меша, то је тако, јер први пар живи “живот је љубав” а други живи “љубав је живот”. Навео сам два банализована примера, да би се разумела суштина, наравно не треба бити искључив па не погледати филм. Сада ћу вам објаснити смисао на још баналнији и екстремнији начин кроз два супростављена света.

Постоји безусловна љубав. То је оно што здрав човек по природи одмах осети према свом детету или према животињама. Деци и љубимцма се све опрашта и негде сваки човак тежи да је досегне барем једном у животу. Та жеља је заправо нагон за безусловну љубав, а тај нагон ствара нови живот који се огледа у нашој деци. За оне који се не остваре на овај начин Бог је послао као утеху животиње, а њихов пут је искључиво кроз духовност и док то не прихвате суочавају се са доста тешким животним околностима. Некада давно жене које нису имале ту срећу да се остваре кроз децу, повлачиле су се у шуму где су се повезивали са природом и дивљим животињама, овладавале вештинама као што су лечења травама, телепатска комуникација, управљење силама природе, прорицањем судбине, чишћењем душа. Њих су прозвали вештицама, кроз цркву би постајале монахиње, али и једнима и другима је задатак дубока посвећеност духовном раду. Обе стране морају да спознају вертикалу крста а то је љубав која треба бити окренута животу, не према човеку. Изазов је тежак, јер ако си избором природе ускраћен да осетиш безусловну љубав кроз децу, мора се превазићи осећај да је живот нешто ускратио, бити огорчен на сам живот, свенути у самосажаљењу, осећају ускраћености.

Универзум није суров да би ускратио неког да нема потомство, него је посебно изабрао такве људе да својим посвећењем у духовном смислу дају нове увиде човечанству и буду помогачи на земљи. Дакле докле буду размишљали да је живот љубав, тешили се кроз везе и бракове, ништа добро ту не може ићи. Када буду дошли до тога да је љубав живот, онда су се нашле на правом путу. Разлог зашто се разликују монахиње и тзв. вештице и ако имају исте мисије и животне околности је веровање и сам пут којим иду ка вишим духовним висинама.

-наставиће се-

Извор- фејсбук страница- Винчанска култура-.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s