Дивови


gigant
 
1 – Не крије ли „див“ основну супстанцију „бога“? Дивови се одликују: великом прождрљивошћу; хране се и људским месом; веома су груби и примитивни. Дивска мајка дојкама запреће хлеб, јер не зна за лопату; њихово оружје је камење; спољашност им је груба: обрве су им као шума, тако да се маказама морају сећи, да би див могао гледати. Верује се да се див рађа из брака човека и виле. У нашој народној поезији чест је мотив да див љуби жену, као и змај див отима девојке, јаше на лаву. Верује се да су функције дивова временом преузели други ликови из наше народне религије, нарочито јунак типа „Међедовић“, као и псоглави. Неки наши митолози склони су да тврде да на дивове подсећају и извесне појединости у скаскама о Марку Краљевићу, Милошу Обилићу, светоме Сави, Тројану, Арапима.
Да су дивови у религији имали некада угледније и одређеније место, може нам као доказ послужити реч „дивљи“, који се као атрибут даје многобројним примерцима из целе фауне и флоре: дивокоза, дивљи голуб, уопште дивљач, дивље животиње; затим, дивља јабука. Дакле, реч је о животињама и биљкама које припадају дивовима – њима посвећеним. И данас се код нашег народа може наћи веровање да у свакој већој јами борави по једна „дивија баба“.
2 – Примери из обичајне праксе. У источној Србији, а у Сврљигу сасвим извесно, у време Мратинаца, жене које иначе не смеју радити са вуном, изговарају се да то избегавају због „оних дивјина“, мислећи при томе на вука, који, доиста, носи у себи амбивалентна својства. Исто тако, деци која се „не држе“, па их „износе на раскрсје“, где добијају новога кума, у појединим културним зонама, нпр. у „западној културној зони Сврљига“ – кажу сељани – таквој се деци, „нађеној на раскрсју“ надевају тзв. „дивја имена“, пре свих: „Вук“, Вукадин“, „Вукослав“, „Вукана“, „Вукадинка“, „Вукослава“ или „Вукосова“.
Све то може бити аргумент да дивови нису припадали само фолклору, већ да су у старини морали били саставни део наше религије. Уосталом, и само њихово име: „див“ није Србима дошло из турскога див или дев, како се тврдило, већ је то изведеница од речи deivo, којим су сви индоевропски народи називали своје богове: индијски дева, староперсијски daeva, латински divus и deus. Српска реч див је, дакле, индоевропска, и она код Срба и других Словена означава зле демоне.
Много је топонима у Србији са основом див, дивљи. Наводим најзначајније форме израза: Дивизбор, Дивчевићи, Дивље, Дивљана, Дивљак, Дивљачки крај, Дивљански Манастир, Дивци, Дивчибаре, Дивићи, Дивостин, Диволеска, Дивља ријека, Дивачко брдо; у Црној Гори: Дивљак, Дивљаци, Дивљачки крш. У Босни: Дивичани, Дивојеве глав., Дивић, Дивјак, Дивовићи, Дивље косе, Дивин, Дивесело, Дивова вода, Дивич; у Македонији: Дивјаци, Диво поле, Дивљански дол, Дивље, Дивљак, Дивидија, Дивиче, Дивјанци; у Хрватској: Дивуша, Дивина гл., Дивов бриг, Дивић, Дивићи, Дивуље, Дивојовић; у Словенији: Дивача, Дивашка Јама, Дивјаки. У Бугарској: Дивоцитъ, Дивля, Дивчовото, Дивчова река, Дивдъдово, Джинотъ, Джиново.
 
СРЕТЕН ПЕТРОВИЋ
Српска митологија у веровању, обичајима и ритуалу
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s