Љубомир Симовић: ЂАВО НА СЕЛУ


Спавам на тавану штале, у црној ноћи, у слами

Која мирише на њену косу и врат, и бива

Тесно у овој горкој несаници и тами

Док небом ветар носи пловеће крошње шљива

.

Доле дише мој вранац, вран се пресијава,

Шта ли то њему сна и спокоја не да

Лети ветар пун сена, мој вранац не може да спава

Чувај се вранче да те она не погледа

.

Дошла је, с белим шеширом, кроз грање,

У зори где се пуши, пун магле, црни стог

Пљускали је таласи класја, у мрачном небу иза ње

Севнула муња граната као јеленов рог

.

  1. И потоке и дубину шума и предвечерња узбуђења

И предвечерње знаке светлости и саму зору

Поље мокро од росе, скамењен пламен стења

И ову реку кроз шуму, широку блиставу и спору

.

Све то затварам својим ребрима, и тај звук,

И твоју мрачну главу која светли у мени,

И полумесец од снега, и брда зелени лук

Који се у зениту самом светли и зелени

.

  1. Разноси ветар стогове сена, она сад спава,

Мала бакља пшенице у ветру пуцкета

Све, шýмом и дрхтањем, ватру подражава

Она је празник, недеља усред лета

.

Кроз кров без црепа видим њен прозор у лози

Пред њим се дрво, с крошњом од сазвежђа, пали

Мој вранче, сутра је ујак у њену варош вози

Спавај, мој вранче, сви су коњи заспали

.

Да ноћ толико не мирише на жито и суво

Сено, на реку и дрвеће, на сан биља и крава

Да толико не мирише на њену дојку и уво

Мој вранче, показо бих ти како се спава

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s