Љубомир Симовић: ЂАВО НА СЕЛУ


Спавам на тавану штале, у црној ноћи, у слами

Која мирише на њену косу и врат, и бива

Тесно у овој горкој несаници и тами

Док небом ветар носи пловеће крошње шљива

.

Доле дише мој вранац, вран се пресијава,

Шта ли то њему сна и спокоја не да

Лети ветар пун сена, мој вранац не може да спава

Чувај се вранче да те она не погледа

.

Дошла је, с белим шеширом, кроз грање,

У зори где се пуши, пун магле, црни стог

Пљускали је таласи класја, у мрачном небу иза ње

Севнула муња граната као јеленов рог

.

  1. И потоке и дубину шума и предвечерња узбуђења

И предвечерње знаке светлости и саму зору

Поље мокро од росе, скамењен пламен стења

И ову реку кроз шуму, широку блиставу и спору

.

Све то затварам својим ребрима, и тај звук,

И твоју мрачну главу која светли у мени,

И полумесец од снега, и брда зелени лук

Који се у зениту самом светли и зелени

.

  1. Разноси ветар стогове сена, она сад спава,

Мала бакља пшенице у ветру пуцкета

Све, шýмом и дрхтањем, ватру подражава

Она је празник, недеља усред лета

.

Кроз кров без црепа видим њен прозор у лози

Пред њим се дрво, с крошњом од сазвежђа, пали

Мој вранче, сутра је ујак у њену варош вози

Спавај, мој вранче, сви су коњи заспали

.

Да ноћ толико не мирише на жито и суво

Сено, на реку и дрвеће, на сан биља и крава

Да толико не мирише на њену дојку и уво

Мој вранче, показо бих ти како се спава

Advertisements

One comment

  1. Radmila

    Песма Љубина на дар

    Откад прочитах ову уздах-песму
    Златоустог Љубомира Симовића,
    поклањам је као дар драгим ми људима…
    Изговарам као химну версове њене

    Упућујем на њу и човека и птице
    снохватице полетеле са багрема белих
    и показујем смернице које воде до
    пловећих крошњи шљива њених

    До ноћи у којој све немогуће
    могућим бива… Хеј, могућим бива!
    Љуба има познатије песме
    неповратно настањене у антологијама

    песама и по ђачким читанкама
    Али, ова његова ниска речи и моја је…
    Нанизана и римом украшена
    понад ујаковог вајата што по

    просутој Кумовој слами, ено, плови…
    Па поскочи као момак са расцветалом
    ливадом у грудима својим,
    ливадом на којој коло игра…

    Коло у које ме рука мога драгог води…
    Да заиграм и запевам о ружици
    под којом је мој драги заспао
    Испод крошње од сазвежђа…

    (Пре годину дана, на данашњи дан, Плавом Вилењаку са Звезданом Лиром у рукама послах као дар песму ову Љубомира Симовића „Ђаво на селу“. Песник се силно обрадовао песми са којом се по први пута сусрео био, и њоме одмах украсио Журнал што именом се србским и чита и пише, баш као што и сам сада краси Звездом својом Небо наше)
    15. јануар 2019.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s