ДРВО – Ивица Тодоровић


oak-acorns-2
“…За Србе је карактеристично поштовање светих, табуисаних стабала (запис, потпис, миро дрво итд.), чији се називи разликују од области до области, али су ови сакрални објекти на исти или врло сличан начин уклопљени у одговарајући комплекс обреда и веровања. Та стабла су често довођена у везу са појединим свецима и обилажена током обреда литијског опхода, на дан сеоске славе – заветине. Тада су се читале молитве, приносиле жртве и дарови, урезивао тј. обнављао крст у кори приликом сваког обреда, а дрво је кићено цвећем и плодовима. Сматрало се и да у појединим стаблима бораве змајеви или слична натприродна бића, која чувају сеоски атар. За свето дрво најчешће се узимао храст, али је у бројним случајевима бирано и друго дрвеће. Веровало се да свето дрво/запис штити село, и то пре свега од атмосферских непогода. Онај ко би се огрешио о запис могао је очекивати да настрада од грома, суше, града итд.
 
За дрво се, код Срба, везују и бројне забране, пре свега забрана наношења штете дрвету, а најчешће старом, култном дрвећу, које је сматраном заштитником одређеног простора. У неким областима (рецимо у Боки Которској) култно дрвеће/записи било је распоређено на границама атара, као врста заштите и како би се међе заштитиле од померања. Скрнављење светог дрвећа било је забрањено у сваком облику, од сечења до брања плодова или откидања листова и томе слично. Његови остаци (чак и након падања и труљења) нису се смели користити. У Перишу (Сврљиг) су стара мира дрва секли старци који нису имали децу, а прави домаћини нису смели да их секу. У Лесковачкој Морави су дотрајале записе могли да секу само Цигани/Роми, и то по одобрењу села. Бројне су приче о страшним казнама које су стигле прекршиоце ових забрана. Примера ради, у Преконоги (Сврљиг) су, по казивању, једном човеку помрли синови након што је посекао свето дрво.
 
Посебно поштовање указивало се и плодном дрвећу (за њега такође постоји забрана сечења), али и дрвету које поседује или задобије одређена особена својства. Рецимо, по веровању са Рогозне, дрво које удари гром треба узети као „чувара куће“. Наиме, сматрало се да је то дрво добро уклопити у вратнице кућног дворишта, а да ће бити несреће ако се оно употреби за нешто друго. Исто тако, дрвеће које је било велико или на други начин, по изгледу, необично такође је изазивало поштовање или страх. Између осталог, свако дрво у близини култног извора или важне границе такође је добијало посебан значај и значење…“ – Етнолошка обрада појма „ДРВО“ – Ивица Тодоровић.
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s