Слoвенка Марић: ПО ДУШИ РЕЧ, ЈЕДИНО


Реч посече и оно мало горобоља,
руку која се придржала.
Бридом, богме, посред јада који пева.
А и чиме би другим по пасјем немању,
по ономе што је саздано од ничег,
од тишине и гласа и лепог лудила.

.

Опосли реч са ума, са друма,
са анђеоских уста.
И јест право, брате.
Није свакој рани да се обожи,
убожју да се осили,
па чара са рајским птицама.
Има време за мук и непрословље,
време кад се и звер у нечуј склони.

.

И иза овог време има, досећам се,
иза списа и последњег словца.
Има кад се ни гори ни води не казује
и кад се све стекне ко на дан Божјег суда,
и што је пропевало и што зуцнуло није.
Па гледај одакле ће она што чека,
с којих ли ће благих уста.
А чека, чека, мора бити реч потоња,
да свој узме своје и да се сврши милост.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s