МОРАНА, БОГИЊА СМРТИ


morana_by_rav89-dau6004.jpg

Морана је опште словенско божанство смрти. Јавља се под именима Марен, Марена, Мора, Кикимора. Марен1 је „демон смрти у клетвама“2 У Штипу, у Македонији, каже се „Марен црн да те убије…“ У Бугарској се каже „Нек ме убије Марен“. Према Вуку Караџићу, Мора је ноћни лептир који чучи на прсима уснулог и сише му крв. Мора3 је, према народном веровању, демонски женски лик који мучи људе доносећи им страшне снове о смрти. Сви знају израз „ноћна мора“. Реч поМОР означава масовну смрт људи или животиња. Морија4 је демон болести и смрти, морити значи исто што и убијати. Хануш5 сматра да је опште словенско божанство смрти МОРАНА, временом у хришћанству деградирано, поставши демонско биће, чиме је умањено првобитно значење божанства. Име Моране потиче од индоевропског корена МОР што значи смрт. Морана је, дакле, паганска персонификација смрти, која је Хришћанству сасвим непотребна јер оно нуди концепцију вечног живота.
Свака религија има један веома важан задатак, задатак који готово да чини њену суштину и МОРА да буде извршен. Мора имати причу која ће вернике ослободити страха од СМРТИ који спада у такозване реалне страхове, јер смрт стварно „вреба“ на сваком кораку. Смртни страх, који психијатрија познаје као примарни страх, независан је од искуства и по својој дефиницији је НЕПРИЈАТНО ОСЕЋАЊЕ угрожености. Баш зато људи желе да га избегну. Људи су рано приметили да се од страха од смрти релативно успешно могу бранити РАДЕЋИ НЕШТО. Психологија и психијатрија познају овакву одбрану, а радње које се обављају у циљу отклањања страха познају као компулзивне радње. Те радње имају тенденцију да се, када је страх једном потиснут, стално понављају на исти начин са истим циљем, структуришући се у РИТУАЛНЕ РАДЊЕ.
Тако су настали бројни ритуали са смрћу у вези, ритуали који прецизно регулишу поступање у присуству смрти и мртвих. У присуству смрти и мртваца, осећања људи су подељења, осцилују од тешке туге услед губитка блиске особе, мешавине поштовања и гађења пред мртвим телом, али и страха који прети да нарасте до ужаса, од могућности да се смрт прошири на живе. У складу са тим, у присуству смрти ће и понашање живих одавати ову мешавину осећања. Са једне стране, они ће манифестовати јасну тугу о жалост, настојаће да према мртвом телу поступају са што већим поштовањем, али ће при том обављати и бројне рутуалне радње које ће имати циљ да задрже смрт тамо где је, да је припитоме, умилостиве, подмите. Током времена, у једној заједници, ово понашање ће имати тенденцију да се уобличи, унификује, формираће се обрасци понашања у присуству смрти, карактеристични за ту заједницу. Тада ће на сцену ступити и још један „механизам“ одбране од страха, рационализација. Ово отприлике значи да ће настати ЛЕПА ПРИЧА која ће покушати да објасни праксу ритуалних радњи. Тако настаје МИТ, а у миту смрт је обично персонификована. Ову персонификацију Словени познају као МОРАНУ, Морену, Марену, руске бајке је помињу као лепу принцезу-ратницу МАРЈУ МОРЕВНУ 6, која сама ратује против моћних војски.
Име Моране потиче од индоевропског корена МОР што значи смрт. Од тог корена потичу речи са истим значењем у многим језицима (смрт, мрети, морс, морт, морире). Као у многим другим паганским религијским системима, Морана је женско божанство, (код Грка то је Персефона, код Римљана Прозерпина, код Келта Мориген или Моргана), што се свакако мора схватити као логична последица чињенице да су женска бића јасно доведена у везу са давањем живота, рођењем, самим тим некако је логично да се и узимање живота повеже са женским бићем. Тако, прича о смрти се природно повезује са причом о плодности, постајући тако још ефикаснија у сузбијању страха од смрти. Људи све више верују да су пронашли сврху смрти, да смрт постоји у циљу унапређења плодности. Ова веза плодности и смрти сачувана нам је у једној бајци из збирке Вука Караџића, која се зове УСУД 7. У тој бајци, несрећан човек полази да потражи Усуда (онога који досуђује судбину људи), да га пита због чега му је досудио тако тегобан живот у сиромаштву. Успут прелази преко воде (реке), која га моли да, када нађе Усуда, упита и због чега је та река неплодна, због чега не доноси плодност земљи на својим обалама. Човек нађе Усуда после дуге потраге и добија одговоре на сва своја питања. Између осталог, ВОДА ЈЕ НЕПЛОДНА ЗАТО ШТО НИКАДА НИЈЕ УДАВИЛА ЧОВЕКА. Ова бајка даје нам две битне ствари у вези са смрћу: 1) Смрт је услов за плодност, смрт није нужно она која само узима, она и даје; и 2) И смрт и плодност су у јасној повезаности са ВОДОМ…

др Александра Бајић

Цео текст можете прочитати ОВДЕ.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s