Верица Стојиљковић: Ма , кажи ми


 

Ма кажи ми

Што ја тебе толко волим

.

Ма шта има то  на лицу твоме

Што зове очи моје стално

.

Да л то свирка нека отуд извире

Што голица покрет игру тражи

Па онда застанем руке раширим

И у загрљај полетим полетим

.

Шта дозива реци душу ми

Да л то хучи ветар стално ил

Жамор живи воде слушам

Ил то шума шапуће тајанство

.

Ено кажем себи мисли мисли

И замисли да је  даба хроми

Би л  волела овако признај себи

.

Онда станем покрај ноге хроме

Видим мила драга ми и она

Та око једно да имаш само

И тад волела би исто –овако

.

Ма шта има рука твоја

Важна мени као моја

.

Да л је пехар злата капи

Што жедном срцу  живот врати

.

Гледам, гледам слике миле

Што  се једном у давнини догодиле

Гледам себе тебе нас гледам шуме

Језеро и птицу како теби слеће

.

Гледам сузе чујем крик из душе

Богови кад  разбежаше се

.

Гледам гледам око себе

Прах звезда свуд расуо се

Светле месечеве сестирце

.

Око твоје свет је ове питалице

Што бере траве поред оскоруша

Венчиће шарене  за  виле и вилане

Ето ту до каменога степеништа

Ту израсте и моја душа вилинска

.

Кажи ми – Ма не мораш ми ништа рећи

Срце види стреловито тачно како јесте

Блиста лепота додир нежног жара

Пламти душа а око  – искра!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s