Владимир Шибалић: ПСИ


Нека зла коб, неки демон клети,
Утвара нека из жиота прошлих,
Присутна је вековима, а нико да се сети
Због чега је на свету толико лоших…

Нико да укаже на погубност  те пасмине,
Нико да устане у одбрану части.
Нико не жели те ланце да прекине,
Свако се боји да ће једном пасти.

Одабрани свој су завет неуспешно
Покушали да испуне до краја.
Понеше се беспризорно и неумесно,
А у корист тих паса, тих несоја.

Ја стиховима ратове водим,
Битке се нижу, порази и победе.
Њима свој народ желим да ослободим,
Можда ме то чак и у смрт одведе.

У јуришу рима истином се служим
Као са каквом сабљом или копљем.
Над изродима као орао кружим,
И поредим са покошеним снопљем.

Пси су то, само за лавеж знају,
Вукова они се уистину боје.
Један се за другога они не дају,
И увек ће бранити само своје.

Таквима смрт к’о награда бива,
Живот им је попут силне патње.
Сваки се од њих од истине скрива,
И јежи се кад чује бубњеве ратне.

Advertisements

One comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s