Милица Тасић: Поглед зрелих очију
Твоје очи врелог сунца
очи тајновите
чежњом обасуте
Увлаче се
у незнане ми дубине
Гледну ме на трен само
па се вину
да дотакну небо од вина румено –
твоје зреле очи
месечином што умивају се
Упитни поглед је тај
смером недогледа иде
поглед милине
тајном што ћути
залуд питања и радозналост
Вид месечином се умива
док звезданим путем лута
од трептаја светлости живи
и на своду се заталаса
ходајући
у невиност света
Тај поглед зрелог лета
обалом беспућа што шета
Побеже из сна
а још гледам у очи чежњом обасуте
у очи тихе…
умилне,
са трепавицама
што тајном румене.
Advertisements
Каква узвишена лирика!
Да си рођена песничка вила, то се и из твојих очију а и са твог лици види, драга Милице!
И поезијом и ликом, гле! подсећаш ме на Ану Ахматову, знамениту руску песникињу!